Европа мора да донесе одлуку: Јесен европског незадовољства

У интервју за лист "Коријере ди Болоња", Емануел Тод каже оно што многи Европљани мисле, али не желе гласно да кажу. "Украјина је послужила САД да учврсте потчињеност над Старим континентом", наводи овај француски филозоф, додајући да Европа делује стриктно у оквиру који јој диктира Вашингтон

Према француском мислиоцу и социологу Емануелу Тоду – који је постао познат по предвиђању пада Совјетског Савеза, које је изнео у свом есеју "Коначни колапс" из 1976. године – није Русија та која одређује судбину Украјине; Украјина је земља у којој се, као у огледалу, открива будућа судбина Европе.

У књизи "Пад Запада" (2025), која почива на хладним и објективним анализама, Тод је сличну судбину предвидео и самом Западу – "англоамеричкој империји". Ова књига је на Западу покренула низ јавних, жестоких дебата. Међутим, према речима новинарке Ларе Балурио на сајту "Возњуз", његове речи пролазе кроз јавне расправе попут крхотина стакла и потпуно преокрећу уобичајене западне перспективе.

У интервју за лист "Коријере ди Болоња", Тод каже оно што многи Европљани мисле, али не желе гласно да кажу. "Украјина је послужила САД да учврсте потчињеност над Старим континентом", наводи овај француски филозоф, додајући да Европа делује стриктно у оквиру који јој диктира Вашингтон.

Што се тиче феномена званог Трамп, према Тоду, његов избор за председника прати револуционарни образац који је уобичајен међу народима који губе ратове. Избор Трампа је очајнички одговор на декаденцију, коју сада препознају и сами Американци, тврди француски мислилац.

Али, како упозорава Тод, најдубља основа европске кризе је духовна. И у Америци и у Европи, она је последица "духовног нихилизма", који је обузео Запад након што су ове земље одбациле раније религијске оквире.

Европска моћ све више бледи

На анализе Емануела Тода наставља се и амерички аналитичар и политички писац Џери Б. Маршант на сајту "Мултиполар прес".

Према овом аутору, европски протести – јесен европског незадовољства – само су симптом много ширег померања: евроатлантска претензија на дефинисање легитимитета бледи, док све више јача мултиполарност.

Током већег дела протекла три века, основа за моћ мале групе западноевропских, а касније и трансатлантских сила није чинило само пуко богатство и супериорно наоружање. Имали су ауторитет, наводи Маршант – моћ да дефинишу оно шта се сматрало легитимним: које су владе законите, који су ратови оправдани – а који нису – који је економски модел рационалан и чији су интереси "универзални".

Та моћ сада очигледно слаби. Улични протести у Француској, Шпанији и Португалији су само један видљиви знак тога, додаје Маршант.

У почетку, демонстранти у Француској били су ученици и студенти који су тражили више наставника о боље услове школовања. Замерке су биле прецизне: пренатрпане школе, трошкови становања који премашују плате, политике које терет прилагођавања пребацују на младе.

То нису идеолошки захтеви и нису типични само за Француску. Они указују на модел европског просперитета после 1945. године, који је зависио од услова који више не важе: од јефтине и сигурне руске енергије, преко привилегованог приступа глобалним тржиштима, до одсуства озбиљних конкурената ван западног блока.

Ипак, ти услови су се променили: успон Кине, диверзификација трговине и растућа конкуренција за ресурсе окончали су ову еру. Од западноевропских друштава се сада тражи да апсорбују трошкове, а да се при том не зна ко је о томе одлучивао и на основу чега.

Не постоје западне универзалне вредности

Деценијама су западне институције могле да тврде да је њихов начин уређивања политике и економије био једноставан начин на који се ствари раде. Та тврдња је омогућавала владама да у име принципа траже жртве и омогућавала западном блоку да поставља услове за све остале, од трговинских правила до речника међународног права.

Међутим, велики део "остатка света" више не прихвата ове тврдње. Велики делови Глобалног jуга, као и главне евроазијске силе, посматрали су како се правила такозваног међународног поретка примењују крајње селективно, каже овај аутор; видели су како се санкције користе као рутински инструмент политике, а доктрина суверенитета се позива на неке државе, док друге оставља по страни.

Закључак који су они извукли јесте да "поредак заснован на правилима" није неутралан и да његови аутори не могу да буду судије.

С друге стране, домаћа криза у Европи, пише Маршант, храни исти процес изнутра. Политичка класа стално реагује на економске тешкоће новим ванредним ситуацијама: од миграција до пандемије, све до отвореног сукоба са Русијом.

Када лидери не могу да убеде младе људе да систем ради за њих, тврдња европских политичких воћа да говоре о универзалним вредностима постаје више него упитна. Заправо, она се претвара у голу лаж.

Европа није суверена сила

У средишту овога лежи питање свих питања, које Европљани данас ретко постављају: колико је Европа заиста суверена.

Од 1945. године, безбедност континента је организована путем савеза којима су управљале САД. Овај аранжман је деценијама доносио стабилност и заједнички осећај сврхе. Ипак, он је сузио избор стратешких опција за европске владе. Велике државе, попут Немачке, Француске и Уједињеног Краљевства, делују унутар граница које се одређују с оне стране Атлантика – у САД.

У мултиполарном поретку, ово је од пресудне важности. Не може се бити суверен уколико вам одговоре на сва унутрашња и спољна питања диктирају из Вашингтона.

Систем од неколико центара моћи функционише само под условом да сваки центар може да дефинише своје интересе. Европа која не може да бира своје добављаче енергије, своје трговинске партнере, или односе са великим источном суседу без одобрења Вашингтона није независни пол, већ само "млађи партнер" свог транатлантског савезника.

Дубља европска криза је криза деловања: грађани осећају да се одлуке које обликују њихове животе доносе негде другде или се уопште не доносе. Управо то проузрокује данашњу европску кризу. Млади који исказују своје незадовољство на улицама траже од европских лидера да спроводе суверену политику и да одговарају сопственим народима, а не анонимним центрима моћи, попут великих финансијских инстутуција (пример Макрона, Мерца или британског премијера Ендија Барнама).

Од пренатрпаних школа и трошкова становања, све до великих светских питања, питање које они постављају је увек исто: зашто њихове владе не раде за њих, него за неког другог.

Незадовољство не производи нужно мудре лидере

Било би погрешно третирати европске тешкоће као разлог за тријумфализам или претпоставити да незадовољство само по себи производи мудре лидере, упозорава Маршант.

Тимофеј Бордачев, аналитичар Валдајског клуба, износи мишљење које можемо назвати песимистичним. То нам, према Бордачову, показује историја Европе, попут историје револуционарне Француске или Немачке између два светска рата. Европа је, од Наполеона до Хитлера, своје унутрашње кризе увек извозила споља и започињала рат са Русијом.

Ипак, мултиполарни поглед може извући и другачију лекцију из те историје, сматра Маршант. Прошла европска превирања завршила су се катастрофом, каже овај истраживач, јер доминантна логика великих сила није остављала простора за одрживо решење: безбедност се схватала као доминација над суседима, а не као суживот с њима.

Алтернатива је систем у којем неколико сила признаје легитимне интересе оних других, при чему ниједан центар моћи не полаже право да влада над осталим. Такав систем, наравно, додаје он, не уклања ривалство, али смањује улоге у сваком спору, јер нико не покушава да добије целу игру.

На коју страну ће претегнути европско клатно

Излаз би, према њему, била "плуралистичка Европа" – Европа која је повратила сопствени глас; Европа која енергенте набавља тамо где је то економски оправдано, тргује са важним партнерима, самостално доноси одлуке о својој безбедности и третира Русију, Кину, Индију и земље Персијског залива као равноправне партнере, а не као проблеме којима треба управљати.

Међутим, такав исход није загарантован. Увек је могуће је да клатно претегне на једно или другу страну.

Европска "јесен протеста" је само знак да је стари поредак доведен у питање – како код куће, тако и у иностранству, закључује Маршант, и додаје: "Мултиполарни свет је, на крају крајева, збир многих таквих, малих прилагођавања."

Криза у којој се Европа данас налази представља тренутак одлуке. Европа ће се одлучити или неће. Ова друга могућност је пут који води право у европску катастрофу.