У дипломатији се много тога мери речима, декларацијама и потписаним споразумима, али некада је довољна само једна фотографија. Као што је то случај данас, на 33. неформалном самиту АПЕК-а у Шенџену где су се руковали Владимир Путин, Си Ђинпинг и Доналд Трамп.
Три председника, њихово руковање и у помисао сваког посматрача: колико светске моћи може да стане у један кадар? Шта се заправо рукује када се рукују председници Русије, Кине и САД-а?
Најпре, готово четвртина човечанства. У Кини, према подацима Уједињених нација, живи око 1,4 милијарде људи, у Сједињеним Америчким Државама приближно 350 милиона, а у Русији око 143 милиона. Заједно, то је око 1,9 милијарди становника или готово сваки четврти човек на Земљи.
А када се погледа економска моћ, бројке постају још занимљивије. Према проценама Међународног монетарног фонда за 2026. годину, америчка економија вреди око 32,6 билиона долара, кинеска 21,6 билиона, а руска 2,9 билиона. Заједно – око 57 билиона долара, или готово 45 одсто светског номиналног БДП-а. Сликовитије – од сваких 100 долара вредности произведене у свету, 45 долази из ове три земље.
Али постоји и друга рачуница, она која не гледа само колико нешто вреди у доларима, већ и шта се за тај новац заиста може купити. И ту се слика мења: Кина престиже Америку, а руска економија, која у доларској статистици изгледа знатно мања, показује своју стварну куповну снагу. По том мерилу, познатом као паритет куповне моћи, три земље заједно чине око 38 одсто светске економије.
Дакле, како год се рачунало, на истом квадратном метру нашле су се три државе на које отпада више од трећине светске економије.
И све то пре него што се у рачуницу укључе војна моћ, енергетски ресурси и политички утицај.
Није све у лови, много тога је у нуклеарном арсеналу
Према проценама Стокхолмског међународног института за истраживање мира (СИПРИ), Русија је почетком 2026. године располагала са око 5.420 нуклеарних бојевих глава, Сједињене Државе са 5.042, а Кина са приближно 620.
Укупно – 11.082 нуклеарне бојеве главе, односно око 91 одсто свих нуклеарних бојевих глава на планети. У ову процену улазе и оне које су повучене из употребе, али још нису демонтиране.
То је можда и најупечатљивији податак о тежини тројног сусрета: иза тројице председника налази се огромна већина светског нуклеарног потенцијала.
Али њихов утицај не завршава се на оружју.
Вашингтон има глобалну мрежу војних савезништава, финансијски систем у чијем је средишту долар и технолошке компаније које обликују савремену економију. Пекинг је индустријски гигант, један од главних покретача светске трговине и незаобилазна карика глобалних ланаца снабдевања. Од кинеских фабрика зависе читаве индустрије, од потрошачке електронике до производње опреме за енергетску транзицију. Москва, с друге стране, располаже огромним природним ресурсима, једним од два највећа нуклеарна арсенала на свету и значајним утицајем на глобална енергетска и безбедносна питања.
И ту се долази до суштине: ове три земље не морају да буду савезници да би њихови међусобни односи одређивали правац у којем се свет креће. Али је целом свету лакше кад то и јесу.
Три столице у Савету безбедности и три права вета
Постоји још једна значајна бројка – од пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација, три су управо Русија, Кина и Сједињене Државе.
Свака од њих има право вета, што значи да може да блокира усвајање суштинских одлука овог тела. Без њихове сагласности тешко је доћи до обавезујућих одлука СБ о најважнијим међународним кризама.
Управо зато сусрет Путина, Сија и Трампа није само прилика за разговор о билатералним односима, већ и разговор оних које имају пресудан утицај на питања рата и мира, међународних санкција, трговинских правила, енергетске безбедности и глобалне стратешке стабилности.
Наравно, њихови интереси нису истоветни: САД и Кина се надмећу за технолошку и економску предност, Вашингтон и Москва имају дубока неслагања о европској безбедности и траже заједнички језик по питању Украјине, док Пекинг настоји да сачува сопствене интересе у односима са обе стране.
Али управо та различитост интереса даје данашњем сусрету епитет "историјски". Јер светски поредак не обликују само савезници који се лако договарају, већ и супарници који морају да разговарају. Јер се данас нису руковала само три председника, већ су се сусрела три центра моћи између којих се преламају најважнија питања савременог света.
А можда је највећа тежина тог руковања управо у ономе што се не може изразити бројкама – у могућности да три човека разговарају о правилима по којима ће живети остатак планете.