Међународни дан жена – празник обележен политичким и социјалним бојама

Од свог почетка осми март је контроверзан празник. Настао је на Западу, али се данас више поштује на Истоку, пре свега у Русији и Кини. Тек 1975. године, која је проглашена Међународном годином жена, Уједињене нације почеле су да службено обележавају Међународни дан жена.

Иначе, овај празник се обележава као дан борбе за женска права и економску, политичку и социјалну равноправност жена.

Прве забележене демонстрације 8. марта организовале су жене запослене у индустрији одеће у Њујорку 1857. Тада су се текстилне раднице побуниле због лоших радних услова и ниских плата. Демонстранткиње је растерала полиција, а исте жене су два месеца касније основале синдикат.

Најмасовнији осмомартовски протести избили су 1908. године, када је 15.000 жена марширало улицама Њујорка, захтевајући краће радно време, веће плате и право гласа.

Први Дан жена обележен је 1909. године у САД, декларацијом коју је донела Социјалистичка партија Америке. Између осталих важних историјских догађаја, њиме се обележава и пожар у фабрици текстила у Њујорку, када је погинуло преко стотину жена, које су биле задржане унутар фабрике да се не би придружиле другим радницима у протесту. Радно време је тада трајало 10 сати дневно.

Идеја за обележавањем Међународног дана жена појавила се у доба брзе индустријализације, када су жене већином протествовале због лоших услова рада.

Покрети жена за мир

Прве феминистичке покрете немогуће је одвојити од социјалистичких и мировних покрета у Европи. Данас су се, као и левица на Западу, претворили у нешто друго, често супротно од тога.

Године 1910. организована је прва Међународна конференција жена, одржана у Копенхагену у организацији Социјалистичке интернационале. Инспирисана америчким акцијама, немачка левичарка Луиз Циц предложила је организовање Међународног дана жена.

Иницијативу је преузела немачка феминисткиња и левичарка Клара Цеткин, чији је предлог прихваћен. Тако је установљен Међународни дан жена, са стратегијом промовисања једнаких права за жене, укључујући и право гласа.

Године 1911. Међународни дан жена обележен је у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској, уз многе демонстрације феминисткиња широм Европе. Само у Аустроугарској те године је избило преко три стотине женских демонстрација. И у Бечу су жене демонстрирале. Носиле су транспаренте којима су тражиле да им се омогући право гласа и обављање јавних функција, протестујући против дискриминације на основу пола приликом запошљавања.

На почетку Првог светског рата жене су широм Европе одржале демонстрације за мир.

Покрет сифражеткиња

Покрету који је тражио једнак третман мушкараца и жена пред законом претходио је покрет сифражеткиња.

Овај назив, који долази од енглеског израза "suffragette", користио се претежно у англосаксонским земљама, пре свега у Британији, и означавао је припаднице покрета за увођење женског права гласа.

У то време, израз је имао углавном пежоративан призвук. Њиме су се описивале, пре свега, припаднице радикалне фракције у Енглеској, окупљене око Социјално-политичке уније жена, на чијем челу се налазила Емелин Панкхерст. Покрет се посебно проширио у Сједињеним Америчким Државама. У Британији се израз "сифражиста" односио на чланове Националне уније друштава за женско право гласа.

Сифражеткиње у Британији привлачиле су велику пажњу тако што су користиле различите методе "директне акције", попут везивања за пруге, подметања ватре у поштанске сандучиће, разбијања прозора и, понекад, постављања бомби. Једна од акција са трагичним исходом догодила се 1913, када је на коњској трци "Епсом дерби" сифражеткињу Емили Дајвидсон прегазио краљев коњ.

Многе од њих биле су затваране, на шта су реаговале организовањем штрајкова глађу. Власти су на ове штрајкове одговарале присилним храњењем затвореница.

Неке од мера којима су власти прибегавале како би сузбиле сифразистички покрет имале су готово комичан карактер, попут такозваног закона о мачки и мишу, према којем су затворенице, оболеле због штрајка глађу, биле пуштане на слободу и поново хапшене одмах после опоравка.

Дан жена или Дан мајки?

На Западу се Међународни дан жена углавном престао обележавати отприлике половином 20. века. Уместо тога, установљен је Дан мајки, празник у част материнства, који се обележава друге недеље у мају.

Швајцарска је, иначе, последња земља у Европи која је 1972. женама дозволила право гласа.

Данас, у време "културе отказивања" која је завладала на Западу, обично се заборавља колико је била дуготрајна борба за женско право гласа. На пример, у Аустралији, жене које нису абориџинског (староседелачког) порекла, стекле су право гласа између 1894. и 1911. године.

Пре осамостаљења Финске, у Великом војводству Финске које је припадало Руској империји, жене су прве на свету, још 1906. године, стекле гласачко право и право да се кандидују за јавне функције.

Већина западних земаља проширила је гласачка права на жене у ратном и послератном периоду, укључујући Канаду (1917), Британију и Немачку (1918), Аустрију и Холандију (1919) и Сједињене Државе (1920).

У Француској жене нису могле гласати све до 1944. године. У Грчкој гласачка права за жене нису постојала све до 1952. године. У Југославији је женама дато право гласа 1945. Ипак, од како је 2015. Саудијска Арабија женама одобрила гласачко право, жене могу гласати у свим земљама у којима се одржавају избори.

Једини изузетак је теократски Ватикан, у коме нема ни избора ни права гласа за жене. Једини избори у Ватикану су папске конклаве, на којима учествују искључиво кардинали.

Предлог Александре Колонтај

У Русији је гласачко право обезбеђено свима, оснивањем СССР-а 1922. године.

Након Бољшевичке револуције, феминисткиња Александра Колонтај предложила је Лењину да Дан жена постане државни празник.

Међутим, у многим државама, овај празник је изгубио своју основну социјалну идеју и претворио се у неку врсту амалгама између конзервативног Дана мајки и комерцијализованог Валентинова, Дана заљубљених.

Празник жена је од самог почетка био обележен идеолошким, политичким и социјалним бојама. Афирмацији Међународног дана жена, као дана борбе за полну равноправност и женска права, допринели су социјални и феминистички покрети који су цветали током 60-их и 70-их година прошлог века.

У међувремену су у многим земљама уведене институције као што су трудничко боловање, ограничење рада жена у ноћној смени, примање исте плате за исти рад или право гласа. То су, такође, неке од важних тековина за које су се борили покрети за женска права крајем претпрошлог и почетком 20. века.

Дан жена се данас нарочито поштује у Русији

Многе организације у свету и данас обележавају Међународни дан жена, у циљу промовисања равноправности и унапређења женских права, док неке земље тек покушавају да се изборе да Дан жена постане државни празник.

Дан жена је остао државни празник у Русији, Белорусији, Украјини, Казахстану, Киргистану, Молдавији, Монголији и Таџикистану.

Дан жена се у Русији обележава од 1918, а од 1965. године је нерадни дан.

Рускиње на 8. март не примају само поклоне, већ, по обичају, дарују и друге жене.

Рускињама Дан жена честитају и власти. Такође, градске власти широм Русије, па и Москве, украшавају аутобуске станице свечаним тракама, док се по градовима лепе плакати са најлепшим жељама упућеним дамама.

У Кини 8. марта многе запослене жене добијају пола слободног дана, према препоруци Државног савета Народне Републике Кине.

У Италији, Међународни дан жена - Феста дела дона - слави се поклањањем пупољака мимозе. Порекло ове традиције није јасно, а сматра се да је започеата у Риму после Другог светског рата.

У Америци, март је званично Месец историје жена.