Како је уопште руски Крим постао украјински?

Да би се разумели узроци руско-украјинског сукоба, неопходно је вратити се пре свега у совјетско време имајући у виду да се Украјина током тог периода проширила на рачун руских историјских региона а захваљујући одлукама совјетских лидера – Владимир Лењин јој је предао Донбас, а Никита Хрушчов је исто урадио с Кримом. Треба поменути и да су одлуке донесене супротно жељама локалног становништва.

Занимљиво је и приметити да се Запад противи свим совјетским тековинама, а управо је Украјина једна од њих.

Пре него што је Крим постао део Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике били су потребни векови како би ово полуострво ушло у састав Руске империје.

Од Кримског каната до дела Руске империје

У кратком историјском прегледу треба констатовати да је Кримски канат, држава кримских Татара у чијем саставу је било и полуострво Крим, основан 1441. године по распаду Златне хорде, а 1475. постао је део Османлијског царства. Црно море је тако постало окружено Османлијама и територијама које су од њих зависиле.

У 16. веку Руска царевина почела је да шири своје територије, а када је заузела Казањски и Астрахањски канат, кренула је на југ. Будући да су њене периферије биле на сталном пљачкашком удару Татара из Кримског каната, што је угрожавало трговину и пољопривреду на југу царства, постало је евидентно да Русији треба излаз на Црно море.

Руска армија је 1736–1737. ушла на Крим и прошла цело полуострво, али између руске територије и Крима је био огроман простор.

Сматра се да је Крим био главни циљ Руско-турског рата 1768–1774. По потписивању мировног споразума Кримски канат формално је постао независан и од Османлијске и од Руске империје. На полуострву остају турске трупе, касније им се придружују и Руси.

Након бројних инцидената између муслиманског и хришћанског становништва, што је укључивало и селидбу становника Крима хришћанске вере у континентални део Русије, на северну обалу Црног мора (од 1764. та територија је део Новорусије), затим повлачење већег дела руских трупа 1779, Григориј Потемкин се 1782. обратио Катарини Великој с решењем да се смири ситуација на руско-османлијској – предлогом да се Крим припоји Русији, и тако пресече пут Турцима, те обезбеди присуство империје на Црном мору.

Григориј Потемкин – човек који је припојио Крим Русији

Руска царица је пристала и прогласила припајање Крима 19. априла 1783. године. Док је Потемкин, за кога се говорило да је руски владар из сенке, путовао на Крим да документ обелодани, сазнао је да је тамошњи кан Шахин Гирај сишао с престола јер су се угледни кримски Татари окренули против њега и решили да пређу под руске власти.

Потемкин је царичину одлуку званично објавио 9. јула 1783, а представници кримског племства и народа положили су заклетву на верност Катарини Великој. Османлијско царство је тек почетком 1784. признало статус Крима као руске провинције.

Након припајања Потемкин је 1784. основао нову престоницу Крима Севастопољ. На полуострву се развијају пољопривреда и економија, становништво стаје полако на ноге, а досељавају се и из континенталног дела Русије будући да је претходно велики део муслиманског становништва побегао у Турску. Потемкин је инсистирао да руски гарнизон указује поштовање локалном татарском становништву.

Совјетски период – од аутономне републике РСФСР до украјинске територије

После грађанског рата у Русији, односно након формирања Совјетског Савеза 1922. године, Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република створена је као део Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Кримски Татари и Караити су проглашени за аутохтоне народе региона, а кримски татарски и руски су постали службени језици. Истовремено, етнички састав становништва полуострва (укључујући Севастопољ) у 1897. и 1926. години био је следећи: Руси 33,11 одсто и 42,65 одсто; Украјинци – 11,84, односно 10,95; кримски Татари – 35,55 и 25,34 одсто.

У обнови полуострва које је драстично страдало у Другом светском рату учествовао је цео Совјетски Савез. И тада је Никита Хрушчов, етнички Украјинац и шеф Комунистичке партије Украјине, дошао на идеју да Крим уступи Украјини. Према мемоарима једног од Хрушчовљевих чланова особља, 1944. године, он је забележио: "Био сам у Москви и рекао: 'Украјина је у расулу и сви се повлаче из ње. Али ако јој дате Крим'..." 

Хрушчовљев предлог тада није прихваћен. Морао је да сачека да постане премијер Совјетског Савеза не би ли поклонио Крим Украјини, што је била једна од његових првих одлука на тој позицији.

Међу разлозима за припајање Крима Украјини често се наводи тамошња "тешка економска ситуација". Али мање од 10 година након што је ослобођен од нациста, привреда Крима достигла је предратни ниво, а индустријски развој је био и већи. 

На састанку Президијума Врховног совјета СССР 19. фебруара 1954. године председник истог Михаил Тарасов изнео је оправдање за овај корак: "Прелазак Кримске области у Републику Украјину ојачаће пријатељство народа великог Совјетског Савеза, као и братске везе између украјинског и руског народа, а такође ће унапредити просперитет Совјетске Украјине, за чији су развој наша партија и влада увек биле веома заинтересоване." 

Питање законитости преласка Крима у састав Украјине постављало се и пре распада СССР-а. Према совјетском Уставу из 1937. године, ни Президијум Врховног совјета РСФСР, па чак ни Врховни совјет нису имали право да мењају границе република. То је било уставно могуће тек након одржавања референдума на којем би се утврдило мишљење становништва које живи на спорној територији. Наравно, на полуострву никада није одржан референдум. 

Преиспитивање одлуке у годинама перестројке

Одлука да се Крим препусти Украјини није била предмет дебате неколико деценија. Ситуација се променила у годинама перестројке, када је почело да се јавно расправља о проблемима СССР-а, укључујући и националне идентитете.

Лето 1987. обележили су протести кримских Татара, који су захтевали да се врате у домовину из централне Азије, одакле су многи насилно депортовани 1944. године. Политбиро Централног комитета КПСС био је принуђен да се позабави тим питањем.

На једном од састанака генерални секретар Михаил Горбачов рекао је уском кругу сарадника: "Са историјског и политичког гледишта, вероватно би било исправно да се Крим врати Русији. Али Украјина ће устати против тога."

Горбачов је констатовао и да "неки предлажу да се то (полуострво) повуче из Украјине и формира 'савезни округ'. Идеја заслужује пажњу. Али не може се све учинити одмах. Морамо постепено излазити у сусрет захтевима народа... Једном речју, реализам и конкретна дела су тренутно најважнији." Уз уобичајену опрезност, додао је да проблем неће моћи да се избегне, али да га треба постепено решавати.

Док је Врховни совјет СССР-а с правом признао депортацију кримских Татара као незакониту и криминалну у новембру 1989. године, централна влада није предузела никакве мере у вези са статусом полуострва.

Ипак, у резолуцији је наведено: "Обнова права кримскотатарског народа не може се извршити без обнове аутономије Крима кроз формирање Кримске АССР као дела Украјинске ССР. То би одговарало интересима како кримских Татара, тако и представника других националности који данас живе на Криму."

Референдум деведесетих о статусу полуострва

Процес суверенизације Украјинске ССР и повратак кримских Татара послужили су као подстицај за одржавање референдума о статусу полуострва – једног од првих плебисцита ове врсте у историји Совјетског Савеза.

Преко 93 одсто становника Крима (спрам пет одсто, уз излазност од 81 одсто) изјаснило се за аутономију региона од Кијева. Мање од месец дана касније, 12. фебруара 1991, Врховни совјет Украјинске ССР усвојио је закон "О обнови Кримске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике". У првом члану писало је да се аутономија обнавља "унутар територије Кримске области као дела Украјинске ССР".

Међутим, од августа 1991. процеси дезинтеграције у СССР-у нагло се убрзавају. Од 20. до 31. августа многе совјетске републике, укључујући Украјинску ССР, усвојиле су акте о независности. На хитној седници Врховног совјета Украјинске ССР, 24. августа, усвојен је Акт о проглашењу независности.

Ипак, велики део становништва Украјине, посебно у југоисточним регионима који говоре руски, није имао жељу да уништи земљу и раскине везе са РСФСР. На свесавезном референдуму у марту 1991. становници Украјинске ССР већински су гласали (70,2 одсто) за очување Совјетског Савеза.

Дакле, након распада СССР-а Крим је остао у саставу Украјине, а после референдума у марту 2014. године припојен је Руској Федерацији.