"Гардијан": Огољено лицемерје Колективног запада

Корисна је случајност што се двадесета годишњица "Бушове и Блерове илегалне инвазије на Ирак" поклапа са првом годишњицом "Путинове илегалне инвазије на Украјину", пошто ни једна није била одобрена од стране УН, али је реакција Колективног запада у ова два случаја дијаметрално супротна и непринципијелна, започиње своју колумну у "Гардијану" новинар Џонатан Стил.

Бушова и Блерова инвазија и окупација Ирака, као и њене хаотичне последице, однеле су више од милион живота. Америчке трупе су починиле немерљиве злочине, и то не само над заробљеним војницима. У затвору Абу Граиб, недалеко од Багдада, амерички војници су осрамотили ирачке заробљенике и прекршили Женевске конвенције. Инвазија је испровоцирала снажан отпор локалног становништва, а америчке тактике против побуњеника довеле су до покоља цивилаа, подсећа аутор.

Свет је на рат у Ираку углавном гледао са неодобравањем, али готово никакве мере нису предузете. Није било међународних санкција против САД и Уједињеног Краљевства, нити су спроведене никакве истраге пред међународним судовима. Поједине организације за заштиту људских права су позвале на подизање оптужница против Тонија Блера за злочин агресије, али ни једна влада није покренула поступак у Уједињеним нацијама како би се отворила кривична истрага.

Сада, са друге стране, указује аутор, када је у питању "Путинов илегални рат у Украјини", готово све западне државе су, предвођене Вашингтоном, увеле санкције Русији и замрзле готово сву руску имовину у западним банкама. Пре неколико дана, чак је и Међународни кривични трибунал поднео оптужницу против руског председника Владимира Путина.

Џонатан Стил оцењује да је овај контраст у глобалној реакцији на два рата поучан.

Појединци тврде да би, уколико Русија буде поражена у Украјини, Европа могла да ужива у постимперијалном миру и слободи први пут у својој историји. Али они заборављају на НАТО, савез који до данашњег дана представља инструмент америчке хегемоније у Европи. Неки савезници можда и одбију да учествују у појединим војним авантурама, попут Француске и Немачке у Ираку, али их они неће јавно назвати илегалним, нити позвати на увођење санкција.

Европљани и поједини Американци, који су били против ширења НАТО-а или су се чак залагали за његово укидање по окончању Хладног рата, нису имали никакве шансе за успех. Балтичке државе и Пољска по сваку цену су желеле да се нађу испод "америчког империјалног кишобрана", а амерички војно-индустријски комплекс није желео да пропусти такву шансу.

Подједнако нереалне биле су идеје да би НАТО требало да позове Русију у своје чланство, како би се на тај начин промовисало помирење по окончању Хладног рата. Иако су руски лидери, од Михаила Горбачова до Бориса Јељцина, били спремни да окончају поделе у Европи, Вашингтон није желео да отвори свој савез за нове чланове чији би нуклеарни арсенал био изједначен са америчким и које би могле да доведу у питање њихове спољнополитичке приоритете, наводи новинар "Гардијана".

Данас, тридесет година након окончања Хладног рата, све је више знакова да се униполарни моменат у ком доминирају Сједињене Америчке Државе приводи крају.

Главни изазивач ипак није Путинова Русија, већ све самоуверенија Кина, док се све већа превирања виде и на Глобалном југу. Свега четрдесетак земаља се придружило Америци у увођењу санкција против Москве, док се на западне тврдње да се оружје Украјини шаље искључиво "како би се она заштитила" у многим деловима света гледа са скепсом. Значајан број земаља у Африци, Азији и Латинској Америци у томе види пре свега покушај промене власти у Москви.

Високи представник Европске уније за спољну у безбедносну политику Жозеф Борељ рекао је током Минхенске безбедносне конференције да "види колико је снажан руски наратив, као и оптужбе за дупле стандарде", док је француски председник Емануел Макрон изјавио да је "шокиран колико кредибилитета губимо на глобалном Југу".

Многи се данас плаше новог хладног рата, овог пута између Запада и Кине, док други очекују успон мултиполарног света, у ком се од земаља неће очекивати да бирају стране. "Било како било, упркос поновном оживљавању америчке моћи у Европи као резултату рата у Украјини, ера америчке надмоћи у остатку света ускоро би могла да буде готова", закључује Стил.