"Америкен конзерватив": Џорџ Буш - никад осуђени председник-криминалац

Пре двадесет година, коалиција предвођена Сједињеним Америчким Државама започела је инвазију на Ирак, са декларисаним циљем уништења његовог оружја за масовно уништење, уништавања Ал Каиде и "ослобађања ирачког народа". Тај рат се показао као епохални неуспех, пише у ауторском тексту та портал "Америкен конзерватив" новинар Сохраб Ахмари.

Рат у Ираку је однео живот око 3.000 америчких војника, док су се међу Ирачанима жртве бројале у стотинама хиљада. Рат је америчке грађане коштао око три билиона долара, односно око 9.000 долара по особи. Никакво оружје за масовно уништење није пронађено, а везе између Садама Хусеина и Ал Каиде, које је тадашњи потпредседник Дик Чејни назвао "дубоким, дугорочним и далекосежним", такође су се показале као измишљене.

У недостатку плана за "дан после" првобитне инвазије, администрација председника Џорџа Буша Млађег направила је услове за оргију пљачке и уништења која је, између осталог, тешко погодила и непроцењиво ирачко археолошко наслеђе. Око 15.000 реликвија украдено је из националног музеја током велике пљачке која је трајала 36 сати у априлу 2003. године, а више од половине њих никада није пронађено.

Злочини САД и савезника над народом Ирака: Систематско и намерно уништавање једне земље

"Да ли је могуће да у Ираку постоји толико старих ваза", нашалио се тадашњи министар одбране САД Доналд Рамсфелд.

Слични неуспеси америчке администрације довели су и до детаљно документованог садизма који се догодио у америчком затвору Абу Граиб, недалеко од Багдада. Тамо су, како је то пренео "Њујорк тајмс" десет година касније, "ирачки затвореници под америчком контролом били силовани, тучени, ускраћивани су им храна и сан, вешани су за руке и ноге, а прећено им је и смрћу". Један заробљеник је чак и убијен, како је то још 2005. године открила новинарка Џејн Мејер.

Још једна катастрофална грешка направљена је током "де-Баасификације", односно покушаја Бушове админситрације да искорени све некадашње чланове Садамове партије Баас из државне администрације и војске.

Резултат је био предвидљив: са једне стране, држава је остала без стотина хиљада искусних чиновника чија места није имао ко да попуни, док је са друге створена читава армија незадовољних Ирачана, пре свега сунита, који су постали плодно тле за регрутацију Исламске Државе.

Успон те озлоглашене терористичке организације може се директно повезати са администрацијом председника Буша. Они су уздрмали регион који је и пре тога био познат по нестабилности, верским и етничким сукобима који су учили Ирак готово немогућим за владање. То је за последицу имало готово потпуно истребљење народа Јазида, али и драстично смањење броја хришћана, једне од најстаријих верских заједница у Ираку, чији је број пао са око 1,5 милиона пре инвазије на око 250.000 данас.

Нестабилност у Ираку, али и у оближњој Сирији, довели су и до великог кретања становништва, а милиони њих запутили су се ка Европи, што је довело до великих унутрашњих проблема на том континенту.

Ни амерички ветерани нису прошли много боље. У војној болници "Волтер Рид медикал центар" они су се суочавали не само са дугим листама чекања, већ и са бубашвабама, пацовима и буђи. Читав систем, како је то разоткрио "Вашингтон пост", био је направљен тако да се онемогући приступ нези онима којима је она најпотребнија – ветеранима чији су документи изгубљени и који због тога нису могли да потврде своје присуство у Ираку и Авганистану.

Ни шире, стратешке последице рата у Ираку не доносе много разлога за оптимизам америчким званичницима. Уклањајући Садама Хусеина, Вашингтон је ојачао свог највећег ривала у региону Блиског Истока – Иран, који је данас водећа страна сила у Ираку.

Инвазија на Ирак, две деценије касније: Како је Америка поражена на Блиском истоку

То можда и није толико лоше, уколико верујете у сфере утицаја засноване на цивилизацијским сличностима. Ипак, такав развој догађаја у потпуности је супротан логици "јастребова" који у том тренутку предводили америчку спољну политику. На крају крајева, Иран није требало да буде добитник "рата против тероризма", иако се то на крају догодило.

Председник који је све те догађаје започео сада је прослављена јавна личност. Он се бави сликањем и објављивањем књига са својим сликама, које су наишле на прихватање публике. Он понекад говори о Путиновој "бруталној инвазији Ирака", смејући се са осталима на сопствену фројдовску омашку. Са друге стране, његов наследник Трамп је постао први председник након много времена који није започео ни један рат.

Али Трамп је тај, а не Буш, који се данас суочава са кривичним гоњењем на Менхетну, што је само једна од десетина оптужби који против њега подижу исти они који славе Буша и Чејнија.

Да ли би Трамп требало да оговара зато што је давао новац порно звезди? Не знам и не занима ме. Зато што какви год били његови наводни злочини, они су мрвице у поређењу са "легалним" злочинима Џорџа Буша млађег, закључује аутор текста.