Како је свет преживео кубанску ракетну кризу

Кубанска ракетна криза, један од критичних момената Хладног рата, обухватала је серију опасних инцидената који су довели свет скоро на ивицу трећег светског рата 1962. године.

Претходило јој је америчко размештање балистичких ракета средњег домета "јупитер" у Турској 1961, пројектила који су могли брзо да стигну до градова у западном делу СССР-а, укључујући и Москву. У фебруару следеће године КГБ је обавестио совјетско руководство о америчким плановима за рушење владе Фидела Кастра на Куби. Москва је одговорила на ове непријатељске акције Вашингтона – одлучила је да стационира редовне војне јединице, те одређени број нуклеарних пројектила на кубанској територији.

До октобра сукоб је ескалирао до тачке у којој су САД спремале велику инвазију на Кубу.

Данас, шест деценија касније, руски новинар Валентин Логинов осврће се на сведочења учесника и сведока кризе како бисмо обновили лекције једног од најкритичнијих периода 20. века.

Амерички план за збацивање владе Фидела Кастра

Амерички министар одбране Роберт Мекнамара представио је 13. марта 1962. председнику САД Џону Ф. Кенедију план операције "Нортвудс". Његов кључни циљ био је збацивање владе Фидела Кастра инвазијом на Кубу.

Фидел Кастро је тражио у неколико наврата помоћ Совјета. Никита Хрушчов је заговарао да се распореди одређени број нуклеарних пројектила на Куби, што је совјетска делегација 28. маја у Хавани и саопштила Фиделу и Раулу Кастру. Кубански политичари предлог су прихватили.

Куба је требало да добије два типа балистичких пројектила: 24 ракете Р-12 (радијус 2.000 км) и 16 ракета Р-14 (радијус 4.000 км). Јачина експлозије тих ракета била је до једне мегатоне. План је био да се преселе из Украјине и европског дела Русије.

До јуна операција названа "Анадир" била је спремна. Бродови који су превозили терет требало је да крену ка Куби. Али да би довели Американце у заблуду, бродском особљу је наређено да иде на совјетски север, у Чукотку.

Први бродови стигли су на Кубу почетком августа, 8. септембра је истоварена прва "пошиљка", а друга је стигла 16. септембра. Операцију је отежавало прелетање америчких извиђачких авиона У-2.

Упркос томе, свих 40 пројектила и пратеће опреме испоручени су на Кубу до средине октобра 1962. На острву је било стационирано око 40.000 совјетских војника.

Амерички одговор – поморска блокада Кубе

Кенеди је 16. октобра основао тим за реаговање на кризу који је укључивао највише званичнике. Неки од њих су предлагали да нападну совјетске ракете на Куби, али је тим изабрао другачију стратегију. Вашингтон је 20. октобра наредио поморску блокаду Кубе.

СССР је акције Вашингтона сматрао "без преседана и агресивним" и подигао је ниво приправности за своје трупе. Хрушчов се, 24. октобра, обратио Кенедију и написао: "Бићемо приморани да предузмемо мере које сматрамо неопходним и довољним да одбранимо своја права."

Сукоб је достигао врхунац.

Сведочења о кризи

"Овде је било много мање агитације него у Сједињеним Државама. Знали смо да Америка неће започети нуклеарни рат који би десетковао становништво. Американци су нас сматрали неком врстом одметничке државе. Мекнамара ми је касније признао да је на крају дана 27. октобра помислио да ли ће сутра видети излазак сунца. У суштини били су узнемиренији од нас. Такође, били су боље информисани. Масовни медији су звонили за узбуну, а људи су снабдевали склоништа", присећа се руски политички аналитичар и новинар Фјодор Бурлацки.

"Живели смо очекујући да ће рат избити сваког тренутка и мислећи да је војно ангажовање неизбежно. Али били смо спремни за то. Надређени су нам рекли да у сваком случају имамо највише 30 минута пре него што нас изведу након првог ударца", рекао је совјетски поручник Александар Горенски, који је у то време служио на Куби, у интервјуу за часопис "Родина".

И обични грађани, било амерички или кубански, очекивали су најгоре.

СССР није желео ескалацију сукоба

СССР је и службеним и незваничним каналима саопштио да не жели да ескалира ситуацију. Први заменик председавајућег Савету министара СССР-а Анастас Микојан, иначе први совјетски политичар који је посетио Кубу након револуције и обезбедио потписивање важних трговинских споразума с новом владом, то је потврдио у својим мемоарима.

"Не желимо да шаљемо своје пројектиле било где, ми се залажемо за мир и никоме не претимо. А да бисмо послали пројектиле, не требају нам ни подморнице на Куби. Имамо довољно интерконтиненталних балистичких ракета дугог домета на совјетској територији. У интересу је [Сједињених Држава] да се повећају глобалне тензије уместо да се попусте, а све да би се окренули обични, у политику неупућени Американци против Кубе и Совјетског Савеза", писао је Микојан.

Излаз из кризе

Амерички амбасадор при Уједињеним нацијама Адлеј Стивенсон обратио се 25. октобра 1962. Савету безбедности УН, сучељавајући се са совјетским представником Валеријаном Зорином о томе да ли су Совјети поштовали правила на тему присуства пројектила на Куби.

У међувремену председник Кенеди је први пут у историји земље наредио америчкој стратешкој ваздушној команди војну приправност првог нивоа испод максималног (DEFCON-2).

Совјетска обавештајна служба имала је податке да су америчке оружане снаге спремне да нападну Кубу пре 29. октобра.

Дана 26. октобра агент совјетске обавештајне службе Александар Фомин позвао је дописника Еј-Би-Сија Џона Скалија, који је имао блиске везе с породицом Кенеди, на поновни састанак (први је пропао).

Председник Кенеди је по Скалију послао поруку да нема времена за губљење, то јест да Кремљ мора хитно да објави да је спреман да безусловно уклони своје ракете са Кубе.

Тај сусрет Фомин је описао у књизи "Шпијунска исповест", коју је касније објавила његова ћерка.

"Пентагон је уверио председника да може да стави тачку на режим Фидела Кастра и совјетске ракете за 48 сати", рекао је Скали и додао да би инвазија на Кубу ослободила руке Хрушчову, те да би Совјетски Савез могао да удари тамо где би највише повредио Вашингтон, вероватно на Западни Берлин, писао је Фомин.

Скали је то одмах пренео Белој кући и три сата касније Кенеди га је замолио да понуди Фомину алтернативно решење за кризу. Договорен је нови састанак.

"Прешао је право на ствар. Рекао је да га је 'врховна власт' подржала да предложи следеће решење за кубанску кризу: СССР демонтира и уклања с Кубе своје ракетне бацаче под инспекцијом УН; САД укидају блокаду са острва и јавно се обавезују да неће вршити инвазију на њега."

Совјетска амбасада у САД одбила је да пошаље овај предлог Москви, пошто није имала овлашћења да води такве разговоре, па је Фомин сам потписао поруку и рекао службенику за шифровање да је пошаље.

Крај игре

Дан 27. октобар касније је назван Црна субота. Амерички извиђачки авион У-2 оборен је изнад Кубе.

Москва је примила депешу свог војног аташеа у којој се наводи да би САД могле да нападну Кубу у наредних пет до седам дана.

Хрушчов је послао Кенедију писмо у којем нуди да уклони било какво совјетско оружје с Кубе, које су САД "сматрале за офанзивно", у замену да САД учине исто у Турској.

САД су изразиле спремност да пронађу решење, али да се не спомињу јавно ракете у Турској.

Сутрадан, 28. октобра, ситуација је била критична. Америчка морнарица одржала је војне вежбе на Флориди.

Москва је поподне послала депешу САД: "Разбијање ракетних база на Куби под међународним надзором је апсолутно могуће и биће детаљно обрађено у обраћању првог секретара Хрушчова."

Москва се сложила да питање уклањања америчких ракета из Турске задржи под радаром.

Порука је прослеђена председнику Кенедију 29. октобра, а он је 30. октобра пристао да затвори америчке војне базе у Турској.

Хрушчов је послао Анастаса Микојана да увери Кастра у нужност склањања ракетних пројектила ради смиривања ситуације, те су пројектили уклоњени с острва до децембра 1962. године.

Тако је избегнута нуклеарна катастрофа, а совјетска и америчка влада препознале су потребу за контролом наоружања и радом на међусобном поверењу. Међутим, данас, 60 година касније, чини се да је свет заборавио лекције из тог доба.