Понижени и увређени: Зашто су недавни протести у Француској озбиљнији него сви претходни?

Веома је примамљиво да се недавни нереди широм Француске посматрају као наставак бурних догађаја из 2005, када су немири у француским предграђима - подстакнути смрћу двојице младића који су бежали од полиције - трајали 21 дан.

У прилог томе иде и постојање дугорочних политичких, економских и друштвених проблема који би могли делимично да објасне зашто ствари нису кренуле на боље након скоро две деценије, као и зашто се погоршало полицијско насиље над младићима арапског и незападног порекла, примећује "Политико". 

Ипак, оно што мучи Француску последњих дана "долази са другог места", у односу на оно што смо видели раније.

"Сада постоји осећај понижености и обесправљености који прожима француско друштво, превазилази предграђа и претвара актуелне немире у слику опште фрустрираности. То би требало дубоко да забрине не само француског председника Емануела Макрона, већ и демократске лидере широм Запада", истиче портал.

Трошкови нереда су знатно већи од оних из 2005. године, али је још значајније то што данас у центру пажње није дискусија о проблематичним предграђима.

Наиме, данас већина изгредника нема мигрантско порекло, а велики број њих су малолетници – неки чак са свега 12 година. И управо то је оно што пуни насловне стране – њихова "екстремна младост" у комбинацији са њиховим "екстремним насиљем".

Мало ко је заиста изненађен

Упркос дистопијским сликама разгневљене деце која желе да униште све око себе, скоро сви то разумеју – мало ко је заиста изненађен.

"Због тога је 2023. другачија од 2005. године. Без обзира на безумност разарања, млади људи који дивљају по француским градовима изражавају дубок гнев укорењен у понижењу које се осећа широм земље, а не само у предграђима", истиче "Политико".

Многи Французи, без обзира на то где живе, осећају се као део руље, због начина управљања и доношења одлука.

Не треба да се заборави да Макронова влада није нестручна, штавише, далеко је од тога. У поређењу са начином на који су се друге владе бориле са пандемијом ковида-19, енергетском кризом или инфлацијом, Француска је то урадила доста добро.

Проблем је у томе што је актуелна влада – упркос технократској моћи – дала свим сегментима француског друштва разлог да се осећају како се њима управља понекад стручно, али готово увек са понижавајућим некажњавањем.

У том процесу је повређено или убијено превише људи - француска полиција данас усмрти четири пута више људи него 2010. године, подстичући циклусе протеста и репресије.

То не умањује чињеницу да се појединци у друштву чешће суочавају са тешкоћама и неправдама, него неки други. Али исто тако не треба пренебрегнути да су све чешћи и насилнији таласи насиља делом подстакнути тиме што су сви у Француској бар мало осетили укус понижења које су многи трпели деценијама.

Циклус насиља, како од стране полиције, тако и од стране изгредника, одвија се у фрагментираном политичком пејзажу који ће бити све тежи за сналажење. Нереди зближавају десницу и крајњу десницу, што је тенденција која је присутна у многим европским демократијама и која ће имати последице на изборе за Европски парламент следеће године.

Осим тога, примећује "Политико", тиме се ствара притисак и на дубоко подељену левицу – растрзану између својих жеља за социјалном правдом и захтева бирача који су све пријемчивији за обећања деснице о увођењу реда.

Томе у прилог иде и истраживање које је објавио "Фигаро", а чији резултати показују да већина испитаника очекује оштрије мере од извршне власти, нарочито по питању миграција, а за насиље окривљују неуспех миграционе политике. 

Политика за обесправљене

Оно што се дешава у Француској је слика политичког неуспеха председника Емануела Макрона и његове владе, а можда и политичке класе у целини, оштро оцењује "Индијан експрес".

Од када је преузео дужност 2017. године, Макронов мандат потресају протести, од "жутих прслука" преко противљења пензионој реформи, па све до последњег таласа изазваног смрћу седамнаестогодишњег тинејџера.

Наелову смрт многи виде као део обрасца по којем полиција виктимизира имигранте и грађане из бивших француских колонија.

"Основно обећање слободе, једнакости и братства које се налази у срцу француског националног идентитета није успело да се прилагоди идеји да француски грађанин говори различите језике, или да може, као неко чија се заједница суочила са бруталношћу колонијализма, да има другачији однос према држави и њеним симболима", наводи се у тексту. 

Избори 2022. показали су јачање десно оријентисане странке Марин Ле Пен, као и левичара предвођених Жан-Лик Меланшоном. Макронов одговор је био скретање удесно, али то није утешно за оне који се прибојавају да може да их задеси сличан судбина као Наела.

Француској је потребан бољи начин да се избори са протестима, него што је распоређивање 45.000 полицајаца и хапшење више од 3.000 грађана. Потребно је водити политику која ће да омогући обесправљенима – било да вуку порекло из бивших колонија и живе у градовима, или су пољопривредници и радници који се боје промена – да се осећају као да их неко види и чује оно што имају да кажу, закључује "Индијан експрес".