Турска између Истока и Запада: Зашто је Ердоган одобрио приступање Шведске НАТО-у?

"Турска личи на двоглаву аждају – има једно тело али две главе. Једна глава је у НАТО-у, друга је окренута ка Русији и БРИКС-у, а тело је једна Турска која траје скоро хиљаду година", изјавио је дипломата, некадашњи министар и амбасадор у Турској Владислав Јовановић за РТ Балкан. 

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је одобрио чланство Шведске у НАТО-у, саопштио је генерални секретар тог савеза Јенс Столтенберг у понедељак увече.

"Драго ми је да то објавим након састанка на којима сам био домаћин између турског председника Ердогана и шведског премијера Улфа Кристерсона. Председник Ердоган се сложио да што пре проследи протокол о приступању Шведске Великој народној скупштини Турске и обезбеди ратификацију. Ово је историјски корак који све НАТО савезнике чини јачим и сигурнијим", написао је Столтенберг на Твитеру.

Столтенбергова изјава дочекана је са дозом изненађења, пошто су чак и неки од најватренијих заговорника ширења НАТО-а на Западу последњих месеци почели да говоре да Шведска неће успети да добије зелено светло за чланство у том савезу до почетка самита у Вилњусу.

Ердоган је, ипак, поново изненадио светску јавност и, наизглед напрасно одлучио да у НАТО прими државу коју је до скоро критиковао да штити терористе и вређа ислам зато што дозвољава паљење Курана. Ердоганову одлуку су поздравили поједини западни званичници, укључујући и америчког председника Џозефа Бајдена.

Поруке из Москве биле су нешто другачије. "Турска је чланица НАТО-а, они испуњавају своје обавезе и ми то разумемо. Наш однос је друга прича, постоје неслагања, али и места где нам се интереси поклапају", рекао је портпарол Кремља Дмитриј Песков, ипак додајући да "Анкара не треба да носи ружичасте наочаре, јер нико од Европљана не жели да види Турску у Европи".

Турска – двоглава аждаја која гледа и на Исток и на Запад

Турска због своје специфичне историје и географске позиције личи на "двоглаву аждају", која у исто време гледа и на Запад и на Исток, сматра некадашњи министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић.

"Турска се налази на осетљивом месту, изложена разним могућностима, али и опасностима. Пошто је ојачала, она је почела да се понаша као регионална сила, због чега јој је потребно да стекне већу самосталност у односу на НАТО, који тражи потпуну оданост Америци као најјачој земљи у том савезу", каже он за РТ Балкан.

Од када је Реџеп Тајип Ердоган дошао на чело Турске пре двадесет година, она је постала далеко активнија и спремнија да води спољну политику која је вођена турским, а не нужно западним интересима, који могу, али не морају увек бити комплементарни. Таква политика није била без грешака – покушаји Турске да сруши сиријског председника Башара ел-Асада и подршка влади Муслиманске браће у Египту након Арапског пролећа завршили су се крајње неуспешно.

Ипак, каснији директни и индиректни ангажмани Турске у Сирији, Либији, Ираку и у сукобу око Нагорно-Карабаха ојачали су перцепцију Турске као самосталног актера, док је одлука Анкаре из 2017. године да купи руски ПВО систем С-400 изазвала је праву буру на Западу, због чега је избачена из програма развоја авиона Ф-35.

"Турска има нове могућности, али и нове дилеме. Ипак, она је показала да уме да се са тим носи и повећава свој значај и престиж као регионалне силе. Због тога је њен однос са НАТО-ом у контексту пријема Шведске посебан. С једне стране, она жели да сачува ту ногу у НАТО-у, јер је османска Турска тежила да постане део Запада, што је успела тек када је постала чланица НАТО-а", наглашава Владислав Јовановић.

Ипак, он сматра да источна димензија турске спољне политике јача, а те промене су приморале Брисел и Вашингтон да у одређеној мери коригују однос према Анкари и прихвате је као "специјалну чланицу" НАТО-а којој се признаје поседовање специјалних интереса.

"Сада се отварају нове могућности на Истоку, па им тај НАТО контекст мало смета и сужава могућности. Алијанса је прихватила да она има неку врсту посебног третмана, да може да буде самостални чинилац. Турска се као таква појављује у спору Украјине и Русије и, нешто пристрасније, Јерменије и Азербејџана. На Блиском истоку није имала толико успеха, али се у последње време све више окреће и том простору", објашњава саговорник РТ Балкан.

Турска као посредник и миротворац

Турска и њен председник често у су помињани као потенцијални посредници у хипотетичком дијалогу између Русије и Украјине, којим би био окончан сукоб те две државе, пошто је Ердоган један од ретких светских званичника који је након почетка Специјалне војне операције наставио да одржава комуникацију са председницима обе завађене стране, Владимиром Путином и Владимиром Зеленским. Турска је своју посредничку способност већ показала при постизању Споразума о извозу жита црноморском рутом.

Ипак, Владислав Јовановић није убеђен да би Турска и Ердоган били најбоља опција за посредовање у преговорима, зато што Анкара активно учествује у наоружавању Кијева.

"Турска није најбоље позиционирана за постизање мира у Украјини, иако тако делује на први поглед. Кина је у бољој позицији за тако нешто, пошто има највећу политичку тежину, колико год то тренутно не одговарало Американцима. Турска је једна од кандидата, али је ограничена тиме што је директно укључена у слање наоружања Украјини, што је Русији показатељ да она не може да буде толико поуздан партнер", сматра наш саговорник.

"Њена улога јесте и биће значајна и када је у питању извоз жита преко Црног мора. Ту нема неке љубави и превише међусобног поверења, али је та игра интересантна и може донети плодове и једнима и другима", додаје он.

Да ли су авиони Ф-16 кључ за улазак Шведске у НАТО?

Непосредно након што је Столтенберг објавио да је Ердоган дао зелено светло за чланство Шведске у НАТО-у, у јавности су се појавили наводи да су Сједињене Америчке Државе спремне да Турској испоруче авионе Ф-16. Тиме би коначно била стављена тачка на вишегодишњу сагу о куповини америчких авиона, које Анкара већ годинама неуспешно покушава да набави.

Председник Џозеф Бајден "није ставио никакве услове на испоруку … и он планира да започне дискусије на ту тему са Конгресом", рекао је амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливан. Бајден и Ердоган су разговарали непосредно пре него што ће се обојица запутити у Вилњус.

Тајминг ове две објаве оставља мало сумње да оне на неки начин нису повезане. Званичници Бајденове администрације пазили су да не сугеришу било какву експлицитну везу између борбених авиона и кандидатуре Шведске за чланство. Али одлука Анкаре да одустане од противљења шведском чланству шаље снажну поруку америчком Конгресу, који мора да одобри слање Ф-16, пише "Фајненшел тајмс".

Сличне ставове има и колумнисткиња "Вашингтон поста" Асли Ајдинташбаш, која је тврди да је из својих извора сазнала да Бела кућа преко викенда направила напредак у разговорима са водећим конгресменима, пре свега са председником Одбора за спољне послове Сената Бобом Менендезом, како би се убрзао процес испоруке авиона Ф-16 Турској.

Авиони Ф-16 нису директно повезани са чланством Шведске, него са неким већим улогом, сматра Владислав Јовановић.

"Америка авионе Ф-16 не повезује са Шведском, то је за њих мали улог, већ за обуздавање Турске која се превише разиграва као регионална сила. САД желе да је примире у њеним односима са Грчком и, до недавно, Израелом, са којим су нормализовани односи", наглашава он.

"Турска жели да остане у НАТО-у, али не као подређени, већ као специјални члан. Америка је то морала да прихвати, колико год невољно, зато што им је Турска изузетно значајан савезник. Американци се надају да ће се, у неком тренутку након промене власти  Турска 'примирити' и постати више да личи на остале чланице НАТО-а", закључује он.