Зашто САД скоро сигурно неће пустити Украјину у НАТО

Украјинска криза је Сједињене Америчке Државе први пут довела у ситуацију у којој само дефинисање сопственог војног присуства у Европи представља ризик, зато што би сваки искрен позив Кијеву да приступи НАТО-у показао спремност на директан сукоб са Русијом.

Многи верују да је нека врста специјалних билатералних гаранција мање ризична опција, пише у ауторском тексту РТ Интернешенел руски политиколог и програмски директор Валдајског клуба Тимофеј Бордачев.

Војни савез НАТО је у контексту поделе Европе у интересне зоне САД и СССР након Другог светског рата, подсећа аутор, а највећи војни сукоб у историји човечанства је за последицу имао чињеницу да је значајан део европских земаља изгубио могућност да доноси кључне одлуке о сопственој државној политици. Реч је, пре свега, о способности вођења одбрамбене политике и формирању савеза са другим државама.

Европа је била подељена између правих победника тог рата - Вашингтона и Москве - а само су Аустрија, Ирска, Шведска, Финска и Швајцарска остале изван њихових зона утицаја.

Обе велике силе су за себе задржале прећутно задржале право да одређују унутрашњи поредак у земљама које контролишу. То је зато што су оне изгубиле свој суверенитет. Чак ни Француска, која је деценијама покушавала да изгради сопствену и независну позицију, није доводила у питање на чијој ће се страни наћи у случају глобалног сукоба.

НАТО је настао 1949. године, како би америчким савезницима одузео могућност да формулишу сопствене спољнополитичке стратегије и војне доктрине, пише Бордачев. У том контексту, он се није разликовао од Варшавског пакта који је настао у совјетској сфери утицаја.

Односи између САД и других земаља у НАТО-у никада нису били савезнички у правом смислу те речи. Током прошлог века, традиционална савезништва су престала да постоје, зато што је однос моћи између земаља које располажу нуклеарним оружјем и оних које га не поседују постао исувише велик.

Војни савез између сила приближно једнаке снаге је могућ, као што је и био случај до средине прошлог века, али је нуклеарно наоружање ту рачуницу учинило немогућим. Некада независне државе у Европи су постале база из које велике силе могу да преговарају о миру и воде рат. Формирање НАТО-а и његово касније проширење на Грчку, Турску и Западну Немачку само је формализовало границе америчке доминације на које је СССР раније већ пристао, подсећа аутор.

Након пада Берлинског зида и колапса Совјетског Савеза, ширење америчке моћи на некадашње совјетске савезнике, па чак и балтичке републике, није представљало велики ризик за Вашингтон. Зато је НАТО и увео неформално правило да у своје чланство не прихвата државе са нерешеним територијалним споровима - САД једноставно нису биле заинтересоване за окупацију територије чији се статус доводи у питање.

Ширење НАТО након Хладног рата од почетка је било обавијено лажима, пошто су САД Русији обећали да се тај савез неће ширити до њених граница. У први мах, Москва није имала довољно снаге да се успротиви таквој политици, што значи да су САД могле да "заузму" земље у Источној Европи вез ризика од војног сукоба. 

Амерички приступ НАТО-у остао је доследан филозофији победника из 1945. године - не постоје суверене земље, већ само контролисане територије.

Када се одлука донесе у Вашингтону, једино је питање стратегије којом ће се она применити у локалним владама. То је постало још очигледније након што је велико проширење крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година "упаковано" са чланством у Европској унији. Локалне елите су имале подстицај да приступе том блоку, од ког су очекивале конкретну материјалну добит.

За неке земље - попут Пољске и балтичких земаља - чланство у клубу је представљало начин решавања унутрашњих проблема кроз примену агресивне антируске политике и ширење страха од свог великог суседа на истоку.

За земље које су приступиле НАТО-у, чланство је постало гаранција унутрашње стабилности. Пошто се све све одлуке доносе изван националних политичких институција, нема разлога за унутрашње политичко надметање и опасности од озбиљне дестабилизације.

Наравно, ни једна земља није заштићена од повремених политичких нестабилности изазваних променом власти - поготово ако неки од актера није повезан са САД. Али радикалне промене, које најчешће укључују и промене у спољној политици - постале су незамисливе, пише Бордачев.

У том контексту, Западна Европа све више личи на Латинску Америку, у којој квалитет живота становништва нема драстичне последице на понашање елита. Географска блискост Северној Америци постала је разлог готово потпуне америчке контроле, док су једини изузеци Куба и Венецуела. У Западној Европи, због близине Русије, ова контрола је формалне природе, што би у принципу требало да искључи било каква изненађења.

Улазак у НАТО је представља размену државног суверенитета за неограничено задржавање власти од стране владајуће елите. То је тајна која се крије иза сваког политичког режима који жели чланство у том блоку - он им даје шансу да постану "бесмртни" и поред политичких и економских неуспеха.

Режими у Пољској и балтичким земљама су схватили да неће дуго остати на власти уколико не дођу под контролу Вашингтона - раскид са Москвом и периферни положај њихових држава задавао им је превише проблема. Слична ситуација постоји у Финској, где су локалне елите више немају поверења у своју способност да се одрже на власти.

За САД, као што смо и видели, проширење сопственог присуства није представљало озбиљну претњу или ризик. Барем не до сад. То је главни разлог зашто се у Вашингтону данас залажу за пажљивији приступ захтеву Украјине за чланство у НАТО-у. 

У свету преовладава став да би војни сукоб између САД и Русије довео до глобалног нуклеарног рата. Ипак, током Хладног рата, Американци су веровали да би такав сукоб могао бити ограничен на Европу и да не би директно погодио територије све суперсиле. Вероватно је и да су и Москви размишљали на исти начин.

Ширење НАТО-а на исток после Хладног рата био је случај стицања територија за које нико није желео да се бори. Међутим, у случају Украјине, питање за САД није освајања територије, већ преузимања исте од супарничке силе која жели да задржи Вашингтон на удаљености. Ово се никада није догодило у историји НАТО-а, те је разумљиво да у Западној Европи и САД има много оних који позивају на озбиљно разматрање могућих последица.

Позив Кијеву да се прикључи НАТО-у значио био нешто сасвим ново у америчкој спољној политици - спремност да се боре за себи једнаким такмацом каква је Русија. Американци су кроз историју избегавали такве сукобе, користећи друге као проксије који се могу жртвовати за америчке интересе.

Највероватнији сценарио је, дакле, да ће се САД ограничити на обећање да ће се позабавити питањем Украјине и НАТО-а након што кијевски режим на овај или онај начин реши своје проблеме са Русијом. У међувремену ће му бити обећани само неки "посебни" услови на билатералној основи.