Зашто подршка партијама деснице расте широм Европе?

Широм Европе, национално-конзервативне партије оствариле су велике победе на недавним изборима, док њихова популарност у истраживањима јавног мњења расте. Незадовољни гласачи им прилазе у великом броју, а поједини либерални посматрачи већ говоре о "цунамију деснице" у Европи.

Естаблишмент је годинама покушавао да спречи партије деснице да дођу на власт - сли ствари се сада мењају, пише у ауторском тексту за "Американ конзерватив" немачки новинар Дитер Стајн.

РТ Балкан анализа: Због чега су десничарске партије све популарније у Европи?

У Италији је десничарска влада на власти од прошле јесени, док су партије деснице у успону широм континента, од Немачке, Француске и Шпаније, преко скандинавских земаља до Централне и Источне Европе. Политика формирања "санитарног кордона" око њих, како би се спречиле да дођу на власт, налази се пред пуцањем.

Главни разлог успона деснице у Европи је незадовољство имиграционом политиком, као и раст цена. Већина десничарских партија је скептична према Европској унији, али се њихови погледи на спољну политику често разликују - ставови према Русији и Украјини довели су до подела, наводи немачки новинар.

Немачка - најсликовитији пример јачања деснице

Вероватно најупечатљивији раст деснице забележен је у Немачкој, у којој до пре десетак година није ни постојала политичка опција десно од Демохришћанске партије (ЦДУ) тадашње канцеларке Ангеле Мекрел. Њена одлука да се окрене ка левици, а поготово да прихвати више од милион имиграната са Блиског истога, довела је до пада популарности њене партије и створила је простор за покретање нове политичке опције.

Тај вакуум попунила је Алтернатива за Немачку (АфД), основана 2013. године, која је и поред чињенице да се нашла на удару свих осталих партија успела да оствари добар изборни резултат и уђе у немачки Бундестаг. АфД је искористила кризу у Немачкој како би избила на друго место у анкетама, са подршком око 20 одсто бирача, у тренутку када четири петине њих сматра да влада канцелара Олафа Шолца не ради добар посао.

Јачање деснице изазвало је хистерију у осталим партијама. Оне су "замало добиле мождани удар" након што је АфД однео победу на изборима у округу Зоненберг, на истоку Земље, пише Стајн, док их немачке обавештајне службе посматрају због "могућег екстремизма".

Стигматизација од стране званичника је, ипак, постала тупо оружје - гласаче више није брига шта они причају.

ЦДУ се сада налази у тешкој позицији. Они су рекли да ће поштовати "санитарни кордон" и да неће сарађивати са десницом. Ипак, такву политику је све теже одржати, поготово на простору некадашње Источне Немачке, у којој АфД ужива подршку четвртине, а можда и трећине свих гласача.

Десница постаје све прихватљивија

Стратегија искључивања партија деснице осуђена је на пропаст у сусрету са политичком реалношћу. Када нека партија у демократском систему постане довољно популарна, немогуће ју је у потпуности искључити из процеса доношења закона, па и саме извршне власти.

То можемо да видимо у Француској. Истраживања показују да је Марин Ле Пен данас најпопуларнија политичарка у тој земљи, испред председника Емануела Макрона, који се често перципира као елитиста, превише удаљен од обичног човека. Француска се сада суочава са насиљем и нередима у предграђима, у којима углавном живе имигранти афричког и арапског порекла. Расни немири недавно букнули у Паризу, Марсељу, Лиону и другим местима широм земље, наводи немачки новинар.

Насиље и анархија на улицама показују да Марин Ле Пен има право када каже да постоје огромни проблеми са политиком имиграције и интеграције. У тренутку широко распрострањеног песимизма, Ле Пенова би могла да однесе победу на наредним изборима.

Да ли немири у Француској доприносе јачању десничарских странака?

Покушаји "изолације" деснице нису успели ни у Шведској где су, након година ратова између имигрантских нарко-банди са готово свакодневним пуцњавама и експлозијама, гласачи незадовољни благим законима о имиграцији подржали партију Шведских демократа. Како би постали прихватљивији за друге партије, они су ублажили своју реторику и програм - што је довело до пуцања "санитарног кордона".

Они су направили значајан искорак на прошлогодишњим изборима, а актуелна влада зависи од њихове подршке у парламенту. Слична ситуација догодила се и у оближњој Финској, где је десничарска Партија Финаца прошлог месеца постала део владајуће коалиције.

Највећи успех несумњиво је направила актуелна италијанска премијерка и председница партије Браћа Италије Ђорђа Мелони, која је прошле јесени постала прва жена на челу италијанске владе и од тада предводи изненађујуће стабилну коалицију.

Иако левица покушава да је оцрни називајући је "постфашистом", паметна, издржљива и шармантна Мелонијева стекла је широку популарност због своје борбе против "воук" идеологије, њихових идеја социјалног инжењеринга и ЛГБТ пропаганде, наводи Стајн. Њена партија је данас далеко најпопуларнија у Италији, а њена влада спаја традиционални конзервативизам са чвршћим ставом према илегалним миграцијама.

Недавна одлука ЕУ да ојача борбу против илегалних миграција на Медитерану показује промене у консензусу - оно што је некада био захтев "крајње деснице" данас је нормално.

Шпанија је најновији пример државе која би могла да скрене удесно. Конзервативна Народна партија (ПП) однела је победу на недавним регионалним изборима, док је десничарска партија Вокс, основана 2013. године, повећала број посланика у регионалним парламентима. Социјалистички премијер Шпаније Педро Санчез био је приморан да распише ванредне изборе, а победа деснице и коалиција ПП и Вокса данас делује као сасвим реалан исход.

Иако их левица оптужује да "воде политику из времена диктатуре Франциска Франка", Вокс је сада постао друштвено прихватљив и трећа по популарности партија у Шпанији.

Шта кочи јединство европске деснице?

Сви ови примери указују на рађање једне нове, "конзервативне" или "десне интернационале". То је постало посебно упечатљиво током Конзервативне акционе политичке конференције (ЦПАЦ), одржане у Будимпешти у мају. Њој је присуствовало више од 600 конзервативаца из Европе и Северне Америке, који су у мађарску престоницу дошли како би пронашли заједнички језик, наводи аутор.

Мађарски премијер је конференцију отворио говором који је био назван "Не миграцији, не роду (родној идеологији), не рату".

На европској десници постоји консензус када је реч о противљењу масовним миграцијама и "родној идеологији". Ипак, шта би тачно значило "не рату" остало је нејасно. Орбан није прецизирао како би окончао сукоб у Украјини, а то је једно од кључних семена раздора које у овом тренутку спречавају формирање праве "десне интернационале".

Партије европске деснице нису успеле да формирају јединствену групацију у Европском парламетну, већ су подељени у две (понекад завађене) фракције: Европске конзервативце и реформисте (ЕЦР) и Идентитет и демократија (ИД). Ту је и Орбанов Фидес, који се не налази ни у једној групи од када је 2019. избачен из Европске народне партије (ЕПП).

Све ове партије се противе формирању европске супердржаве која би заменила националне државе, али и социјалном инжењерингу који спроводи левица. Уједињени, они би могли да постану друга по величини партија у Европском парламенту, иза само ЕПП-а.

Ипак, такво јединство мало је вероватно, сматра Стајн. Између тих партија постоје велика неслагања, а у овом тренутку она су највидљивија када је реч о сукобу у Украјини.

Неке десничарске партије су чврсто посвећене НАТО-у и следе америчко руководство у спољној политици. Пољска владајућа партија ПиС, која се залаже за наоружавање Украјине у борби против Русије, најбољи је пример.

С друге стране, мађарски премијер Виктор Орбан одбија да пружи отворену подршку Украјини, у чему га прате партије попут немачког АфД-а, које се плаше да би то довело до ескалације сукоба и увлачења Европе у рат, наводи немачки новинар.

Неке струје на десници такође гаје отворене симпатије према Русији, а многи од њих сматрају да је подршка Украјини постала исувише тесно повезана са "воук" и глобалистичком идеологијом Бајденове администрације. То је посебно наглашено у Немачкој, у којој су либерални Зелени "пацифисти" постали најратоборнија странка у земљи.

Ипак, уколико партије деснице које се противе НАТО-у желе да постану озбиљнији играчи на политичкој сцени, оне ће морати да развију конкретнију одбрамбену политику, као и да пронађу одговор на питање како ће се Европа бранити ако напусти амерички "одбрамбени кишобран".