"Шпигл": Битка за Африку, Европа све више остаје празних руку

Афричка мировна иницијатива средином јуна, када су Москву и Кијев посетили шефови владе четири афричке државе, можда није донела неки велики преокрет, али је послала јасну поруку: ми Африканци више не стојимо беспомоћно по страни, већ се укључујемо у дешавања.

Шефови држава Глобалног севера некада су ишли у афричке државе како би посредовали у кризама и конфликтима: сада је ситуација обрнута, указује се у чланку немачког "Шпигла".

Африка се и даље често не узима за озбиљно, упркос декларативним изјавама о вођењу политике на равној нози. Изнад свега, западни свет и даље траже најбољи начин опхођења према овом партнеру.

Готово сви лидери већих западних земаља показују огромно интересовање за Африку, које није везано само за сукоб у Украјини. Континент који је некада сматран за неуралгичну тачку, све више се доживљава као стратешки партнер.

Сировине из Африке, нафта, гас, али и литијум и кобалт, постају све значајније, а светски лидери чекају на ред у Сенегалу, Конгу или Намибији. Кина, Турска, а сада и Европа граде велике инфраструктурне пројекте не би ли проширили свој утицај на континенту.

Неки то називају јагмом за Африку, попут колонијалних претензија у 19. и 20. веку, али сада постоји једна огромна разлика: афричке владе сада су самопоузданије и могу да бирају партнере, што и чине.

Наводећи да руски председник Владимир Путин вероватно неће присуствовати самиту БРИКС-а крајем августа у Јужноафричкој републици, лист подсећа да је он ове недеље домаћин самит у Санкт Петербургу на којем је угостио представнике готово 50 афричких земаља.

Европљани изгледа нису пронашли одговор на овај преокрет, па и даље доживљавају Африку као бабарогу пуну миграната, а глобална прерасподела снага и трка за Африку је почела и имаће неизвестан исход, наводи се у тексту.

Африка је препуна сировина од којих свет зависи, уз литијум и кобалт, ту су и злато и дијаманти, имају велике залихе платине, а са развојем нуклеарне енергије све је већа потражња за уранијумом којим су богате Намибија и Нигер.

Некадашњи колонијални господари бесомучно су експлоатисали рудна богатства, а након независности, њихов принцип се наставио: компаније са севера су убирале профит, а сиромаштво и уништена животна средина су остајале у држави са врло често корумпираном елитом. Кина, која све више инвестира у руднике, и Русија, која експлоатише сировине су релативно нови играчи.   

Још увек опстаје парадокс континента да су земље најбогатије сировинама често међу најсиромашнијима попут Демократске Републике Конго. Али, преузимање контроле над експлоатацијом сировина више се не врши оружјем, већ на суптилније начине.

Према проценама стручњака, већина извоза сировина из Конга одлази у Кину, док Америка и Европа страхују да ће изгубити свој утицај у Африци.

Значајне количине фосилних горива пронађене су 2015. године испод морског дна на граници између Сенегала и Мауританије. Од тада, две државе раде заједно на експлоатацији, а процењује се да ће најмање 30 година моћи да се производи природни гас што уз две државне компаније, раде енергетски гиганти "Космос" и БП.

Док се локални рибари буне због експлоатације на месту где највише лове рибу, из државне компаније за нафту и гас објашњавају да је то огромна прилика за Сенегал, нарочито имајући у виду енергетску кризу насталу након почетка сукоба у Украјини. "Сви куцају на наша врата", кажу у овој компанији.

Многе мултинационалне компаније за нафту и гас заинтересоване су да отпочну пројекте њихове производње на континенту богатом сировинама. Афричке земље 2021. године заједно су производиле 260 милијарди кубних метара гаса, а очекује се да ће до 2050. та бројка досећи 585 милијарди кубних метара гаса.

Подсећа се да је у мају немачки канцелар Олаф Шолц посетио Сенегал, као и да је истакао да треба интензивно тражити партнерство у гасној индустрији. Сенегалски председник Маки Сал и његов кабинет тренутно могу да бирају партнера: Француска, Португалија, Пољска, Италија – све оне се надмећу за природни гас иако производња није још ни почела.

У Малију је војна хунта дошла на власт 2021. године, подсећа се у тексту, годину дана касније почело је повлачење француских војника из ове земље, а ове године и Уједињене нације требало би да објаве да повлаче сопствене мировне трупе из ове земље.

Од 2013. године Француска је слала трупе како би, како се наводи, помогла власти у Малију у борби против џихадиста. Око 5.100 француских војника било је стационирано у Сахелу, док је мисија УН дозвољавала ангажовање до 12.600 мировњака у овој афричкој земљи.

Са променом власти, одлазе и стране трупе, а како се у тексту наводи: Европљани одлазе, а Руси долазе.

У Дар ес Саламу у Танзанији гради се нова железничка станица вредна десетине милијарди долара, а граде је турске и кинеске компаније. То одсликава чињеницу да је пре 30 година сваки осми од десет великих инфраструктурних пројеката у Африци ишао америчким или европским компанијама, да би 2020. године такве уговоре добијала свака десета компанија са ових делова света.

Кинеске компаније сада учествују у трећини пројеката, а све више расте утицај и оних турских.

Било да се ради о Турцима у Танзанији, Русима у Малију или Кинезима у Конгу, Африка се преокреће, а разлог за то је и мањак политичког интереса на Западу за овај континент.

Европљани сада најављују улагања од 150 милијарди евра у инфраструктурне и друге пројекте, Американци намеравају да издвоје 200 милијарди долара за неразвијене земље.

Ипак, процењује се да само то неће бити довољно да Европљани поново придобију земље које су изгубили: морају да убеде афричке партнере да су заинтересовани за равноправно партнерство, а не само да победе конкуренцију.