Где ће бити следећи државни удар у Африци?

Мали, Гвинеја, Буркина Фасо, Чад, Судан, Нигер, а сада и Габон, читав низ афричких земаља се у последње три године суочио са војним пучевима, у којима су уклоњени "демократски" изабрани председници и укорењене породичне династије.

Немогуће је рећи која ће земља — ако ће их уопште и бити — следити њихов пример, али недостаци у политичким системима неколико земаља могу да укажу на лидере који су посебно рањиви, пише "Фајненшел тајмс".

Пол Бија, председник Камеруна од 1982. године који је пре тога обављао и премијерску функцију, високо је на листи.

"Реч је о непопуларном председнику који је на тој функцији већ деценијама", објашњава Франсоа Конради, аналитичар консултантске куће Оксфорд Економикс Африка.

Деведесетогодишњи камерунски председник је "широко виђен као корумпиран" и верује се да жели да га наследи његов син Франк, што би био непопуларан потез, додаје Конради.

"Он је веома стар, а људи око њега му ограничавају приступ и управљају државом док је он мање-више одсутан", каже тај аналитичар. Бија обично проводи више месеци годишње ван своје земље, углавном у својим европским резиденцијама.

Сваки од недавних афричких удара имао је јединствене карактеристике, али заједничка карактеристика свих њих је присуство војника који су свесни да ће се, уколико се одлуче за пуч, суочити са малим ефективним отпором.

Претња из Нигерије да ће употребити силу како би срушила пучисте у суседном Нигеру, у ком је смењен председник Мохамед Базум, није испраћена војном акцијом. Генерали из Зимбабвеа су се још 2017. године суочили са мало или нимало критика због уклањања дугогодишњег председника Роберта Мугабеа.

"Једино питање је где ће се догодити следећи државни удар", опомиње аналитичар у Центру за демократију и развој Афолаби Адекаиаоја. "У ери контроверзних избора, јасно је да војне и политичке елите виде алтернативе. Сада је питање колико су ове промене прихваћене, као и колико су ефикасне и одрживе - на боље или на горе."

Режими Дениса Сасуа Нгеса, председника Републике Конго - Бразавил који је преузео власт у пучу 1997. године, Теодора Обијанга, председника са најдужим стажом на свету који влада Екваторијалном Гвинејом откако је збацио свог ујака пре 44 године, и Фауре Гнасингбе, председника Тогоа који је 2005. наследио свог оца, у опасности су уколико генерали у њиховим земљама одлуче да искористе незадовољство народа, нови ФТ.

У свим наведеним случајевима реч је о старијим политичарима који негују мање или више блиске односе са некадашњим европским колонизаторима, у којима често поседују позамашну имовину купљену државним новцем. 

У томе предњачи Теодоро Обијанг, председник мале и нафтом богате Екваторијалне Гвинеје, који важи за једног од најбогатијих афричких председника. Иако је његова земља једна од најбогатијих у Африци када је реч о БДП-у по глави становника, већина становништва живи у сиромаштву док приходи од нафте завршавају на рачунима богате елите блиске председнику, најчешће у Европи и САД.

Поједини аналитичари сматрају да би и Махамат Идрис Деби, председник Чада који је преузео дужност од свог оца, могао бити угрожен. Сматра се да Дебију недостаје харизма и моћ његовог оца, који је убијеног током офанзиве против побуњеника 2021. године.

Релативно стабилне западноафричке државе као што су Сенегал и Обала Слоноваче сматрају се мање рањивим. Ипак, аналитичари кажу да би незадовољство француским утицајем у Сенегалу, који је ове године био поприште политичких немира, и у Обали Слоноваче, где је председник Аласан Уатара савезник Париза, могло да мотивише потенцијалне побуњенике.

Обала Слоноваче традиционално важи за највернијег фрацуског савезника у Западној Африци, пошто су сви режими који су од независности владали том земљом тежили блиским односима са Паризом.