Слика и прилика јединственог тржишта ЕУ: Румуни добијају лек две године после Немаца

Јединствено тржиште је у самој сржи Европске уније, али када је реч о једном производу, лековима који спасавају животе, онда важи правило свака земља за себе.

Пацијенти у ЕУ немају доступне исте лекове, па доктор у Румунији у просеку чека две године да препише исти медикамент као његов колега у Немачкој. Када је реч о болестима као што је рак, то је разлика између живота и смрти, истиче "Политико".

Комесар за здравље ЕУ Стела Киријакидес рекла је у априлу да је потпуно неприхватљиво да пацијентима у западним и великим државама чланицама буде доступно 90 одсто иновативних лекова, док је у источним, мањим чланицама тај проценат тек око 10 одсто. 

Европској комисији представљен је предлог реформе тржишта лекова чији је главни циљ да реши овај проблем. Предвиђено је да се компаније подстакну да пласирају своје производе у свих 27 држава чланица. То је, међутим, слаб инструмент за оно што стручњаци називају компликованим проблемом и још увек се већа хоће ли уопште функционисати. 

У тексту се анализирају разлози за овакву ситуацију, па се наводи да су поједини лекови веома скупи, а у зависности од јачине економије неке земље, она може издвојити мање или више за здравство: БДП Бугарске је, наводи се као пример, пет пута мањи од холандског и очекивано је да се то одрази и на то колико држава издваја за здравство. 

Шведски институт за здравствену економију у свом истраживању указао је да на лекове против рака највише издвајају Аустрија, Немачка и Швајцарска, између 92 и 108 евра по глави становника, што је огромна разлика у односу на од 13 до 16 евра колико у исте сврхе троши Чешка, Летонија или Пољска.

"Велики број пацијената оболелих од рака у Европи, посебно источној, нема ефикасне лекове због њихове неприступачности", наводи се у шведском истраживању.

Компликованији разлог лежи у нејасном начину на који се одређују цене лекова. Најчешћи начин преговарања цена у Европи је да се фармацеутске компаније договарају директно са владама, и то тајно, тако да ниједна држава не зна колико је друга платила за лек.  

"Фармацеутске компаније обично прво представљају лекове у земљама где очекују да могу да постигну најбољу цену, обично највећим и најбогатијим. Државе попут Португала, Грчке и источноевропских земаља долазе на ред касније, за две или три године", каже Сабина Воглер која је начелу фармакоекономског одељења Националног завода за јавно здравље Аустрије.

Дакле, када избацују нови лек на тржиште, фармацеутске компаније одлазе у земље где могу да добију најбољу цену. Владе у тим земљама постављају тзв. референтну цену која је јавно доступна. Али та цена се мења у даљим поверљивим разговорима где се договара рабат који се не саопштава јавности. Процедура почиње поново у другој земљи, која користи јавно објављену референтну цену као почетну тачку преговора о цени лека.

Указује се да одобравање лека и његова продаја на одређеном тржишту подразумева обимну папирологију. Према прописима ЕУ, држава мора у року од 180 дана да одлучи колико желе да плате за одређени медикамент. Али тај рок се зауставља сваки пут када званичници и владине агенције затраже додатну документацију и додатне информације о леку. 

Цитирају се и налази студије која је показала колико време доношења одлуке да ли влада жели да купи лек или не може да буде различито: у Данској то је нешто више од четири месеца у просеку, у Пољској, која је најспорија по том питању, око 30 месеци.