Зашто се више нико не плаши нових варијанти ковида?
Протекле недеље, медији су упозоравали на најновију варијанту ковида 19, последњу на дугачкој листи, али се чини да људи више не слушају.
У главама већег дела јавности, пандемија је одавно готова и ствар је прошлости.
Последња ствар коју већина људи жели је још један сусрет са низом ограничења, затварањима, маскама и вакцинацијом, при чему је то све протеклих неколико година озбиљно нарушило кредибилитет влада и поверење јавности. Западне владе више немају политичку вољу или интерес да се усуде да доносе непопуларне одлуке, чак и ако "звоне на узбуну".
Пандемија је у многим аспектима била прекретница у односима влада и јавности у западним земљама, управо зато што је то била прва епидемија таквих размера која се догодила у доба масовне друштвено-медијске културе, где су људи, повезанији него икада раније, имали неограничену способност да изнесу своје мишљење, да чују мишљења других, а са тим да донесу и мишљење о неслагању са владама и њиховом политиком, наводи у својој анализи политички аналитичар Тимур Фоменко, преноси "РТ интернешнел".
Ера друштвених медија већ је пружила многе значајне изазове државним структурама, а западне владе се боре да поново успоставе "контролу" над својим становништвом коју су од тада изгубиле.
Слобода друштвених медија је одиграла кључну улогу у исходима који су шокирали елите, било да се ради о избору Доналда Трампа у САД или Брегзиту у Британији.
Последично, западне владајуће класе су појачале цензуру на платформама друштвених медија осуђујући гледишта која им се не свиђају као "дезинформације" или чак као злонамерну пропаганду страних актера попут Кине или Русије.
Пандемија ковида 19 је тако била једна од најсвеобухватнијих кампања цензуре које су западне владе икада предузеле (барем пре сукоба у Украјини), посебно када су у питању они који су настојали да доведу у питање или да оспоре потребу за вакцинама.
Владе су покушале да агресивно поново успоставе контролу нарације, газећи неслагање против њихових ставова.
Било би сулудо негирати да су вакцине биле важне у борби против пандемије ковида, чак и од кључне важности за спасавање живота, посебно међу старијима и угроженима, али начин на који су владе водиле ово питање произвео је велико неповерење у ауторитет, пише Фоменко.
То није зато што су вакцине "лоше", већ зато што су људи видели профит који прикупљају њихови произвођачи "Биг фарма" и видели су колико се агресивно владе залажу за њихову примену, а били су скептични да ли цела ствар заиста служи "јавном интересу". Другим речима, метода (пропаганда и цензура) је поразила циљ (увођење вакцина за спасавање живота).
"Биг фарма" се, наравно, односи на групу мултинационалних компанија за производњу лекова и медикамената које имају довољно политичког утицаја и веза да могу да усмере јавност ка одобравању сопствених производа.
Ове компаније су значајно профитирале током пандемије и донекле су утицале на владину политику по том питању. Али тачније, наратив је био усмерен на аргумент да су вакцине из Фајзера и Модерне једине које треба да се користе, а о кинеским и руским конкурентима се често циљано негативно извештава.
Зато, како то иде, јавна критика политике у вези са пандемијом је порасла јер се сада све више верује да ове компаније, наоружане медијима, врше "застрашивање" како би испуниле своје комерцијалне циљеве.
У комбинацији са утицајем друштвених медија, ово је створило неповерење великих размера, упркос свим доказима о томе колико су рани облици ковида били штетни и смртоносни, посебно за болесне и старије особе, и о значајном броју смртних случајева повезаних са ковидом се пише и данас.
Као резултат тога, наставак "звона за узбуну" о новим варијантама и ширењу болести доноси више штете него користи, јер јача перцепцију да медији покушавају да уплаше становништво нечим што није стварна претња.