Свет
РТ Балкан анализа: Какве су границе Палестине према Уједињеним нацијама?
Уједињене нације су предложиле границе независне државе Палестине још 1947. године, у Резолуцији 181 Савета безбедности
Усред најновије ескалације сукоба између палестинског Хамаса и Израела, међународни актери од Москве до Анкаре и Пекинга поручили су да је време за постизање трајног решења сукоба, али и да се он може постићи примарно путем међународног признања независне државе Палестине.
Тренутно Палестину признаје 138 од 193 чланице Уједињених нација, а Палестина ужива статус посматрача, али не и чланице, ове међународне организације.
У разговору са РТ Балкан, сарадник Института за европске студије Србољуб Пеовић подсећа да су УН предложиле прве границе независне државе Палестине још 1947. године, када је Савет безбедности донео Резолуцију 181.
Овом резолуцијом се, у нешто другачијим границама, Појас Газе и Западна обала, али и северни регион око града Ако, предлажу као територија тзв. "арапске државе."
"Палестинска страна је тада одбила да прихвати те границе, зато што је још увек покушавала да створи јединствену државу за све грађане, без поделе на арапску и на израелску страну", коментарише наш саговорник ситуацију која је довела до Првог арапско-израелског рата 1948. године.
По завршетку рата, Израел задржава територије предвиђене Резолуцијом 181, али и успоставља контролу над скоро 60 одсто територије која је истим документом предвиђена за Палестину, као и над Западним Јерусалимом и неким територијама Западне Обале.
Са друге стране, Јордан је преузео контролу над остатком некадашњег Британског мандата над Палестином, односно остатак Западне Обале и Источни Јерусалим, а египатска војска је заузела Појас Газе.
Међутим, ови територијални добици ће бити формално поништени 1967. године.
"После чувеног Шестодневног рата, Израел је успео да заузме ове области, и Палестина је сада фактички била окупирана од стране Израела. То је проузроковало доношење Резолуције 242 Савета безбедности, којом је одузета могућност признања било каквих територијалних добитака", и чиме се потврђују границе Палестине какве су предложене у Резолуцији 181 СБ УН, док је Голанска висораван сматрана окупираном територијом Сирије, истиче наш саговорник.
"Историјски компромис"
Палестинска организација за ослобођење (ПЛО), коју је Арапска лига неколико година пре тога препознала као једини репрезент палестинског народа, поново је одбацила ово решење као неприхватљиво.
Пеовић напомиње да ће ПЛО променити став тек током седамдесетих година, а палестинско имплицитно прихватање решења са две државе догодиће се након што је Јасер Арафат свету представио Палестинску декларацију независности из 1988. године, којој су следили позиви ПЛО за мултилатералне преговоре на основу Резолуције 242 СБ УН.
Наш саговорник истиче да је главна препрека признању Палестине то што је њена независност морала да буде одобрена од стране Савета безбедности, а да су Сједињене Америчке Државе, будући стална чланица, поручиле да ће ставити вето на свако решење које не подразумева директан договор двеју страна.
"Међутим, контекст краја Хладног рата, почетак деведесетих година, довели су до тајних преговора који су 1993. резултирали I и II Споразумом из Осла" из 1993, односно 1995. године, каже Пеовић.
Како наводи, сврха ових споразума било је међусобно признање, "али то се није десило. Палестинци су признали Израел, а Израел је само признао ПЛО као легитимног представника палестинског народа, али не и државу Палестину."
Посебно је битан Осло II из 1995. године, истиче наш саговорник, пошто је њим ПЛО прихватио на поделу Западне Обале.
"Првобитно је требало да Израел расформира своје органе и цивилну власт у Западној Обали и Појасу Газе и да се формирају палестински. Био је предвиђен транзициони период до 1999. године; међутим, Израел је до 1995. године успео да натера палестинску страну да подели западну обалу", каже Пеовић.
(Не)успех Споразума из Осла
Овом приликом је формирана Палестинска народна самоуправа, којом управља Фатах, политичка странка и највећа фракција ПЛО. Западна Обала је према Споразумима из Осла подељена на три зоне.
Од 1993. године, Палестинска народна самоуправа званично контролише Зону А која укупно чини око 11 одсто укупне територије Западне обале; Зона Б подлеже војној израелско-палестинској и цивилној палестинској контроли и износи око 28 одсто укупне територије Западне Обале; док Зону Ц, неприкосновено највећи удео од 60 одсто територије Западне Обале контролише искључиво Израел.
"Дакле, Западна Обала је остала под веома, веома ограниченим суверенитетом. Овај неуспех Споразума из Осла, поред тога што није резултирао признањем Палестине од стране Израела, уз све те концесије Палестине, довеле су до краха преговора и неуспешног покушаја САД да се они оживе самитом у Камп Дејвиду" 2000. године, истиче наш саговорник.
Како додаје, то је такође довело до "катастрофалног незадовољства" палестинског народа, а затим и Друге Интифаде свега неколико месеци након самита у Камп Дејвиду.
Пеовић истиче да, иако су се Споразуми из Осла ослањали на релевантне резолуције СБ УН, су они проблематични зато што Израел није био приморан ни на какве концесије, као и зато што се, како каже, де-факто израелска окупација Газе и Западне Обале наставила.
"Хамас се као значајан играч појављује 2006-7. године, и преузима област Газе. Од тада имамо де факто, неформалну поделу на две територије које сада потпуно функционишу једна мимо друге", коментарише наш саговорник интерне поделе унутрашње стране.
У контексту актуелног сукоба, уколико би заиста дошло до воље за решавање палестинско-израелског сукоба путем система две државе, предлог за границе независне Палестине неминовно би се заснивао на границама какве предвиђа Резолуција 181 СБ УН, и које су потврђене Резолуцијом 242.
