Свет
"Дошли смо, видели смо, он је умро": Како је пре 12 година убијен Муамер Гадафи
Последице пада Гадафија и грађанских ратова који су погодили ту земљу у последњих 12 година и даље су присутне на сваком кораку, а проблеми се осећају и ван граница Либије
"Дошли смо, видели смо, он је умро", рекла је видно расположена државна секретарка САД Хилари Клинтон када је, током интервјуа за "Си-Би-Ес" њуз 20. октобра 2011. године, добила информацију да су побуњеници убили дугогодишњег лидера Либије Муамера Гадафија.
Гадафијево убиство привукло је огромну пажњу светске јавности и шокирало многе. Некада свемоћни лидер Либијске Арапске Џамахирије, који је на челу те земље био од 1969. године, окончао је своју владавину, али и живот, на изузетно бруталан начин.
Побуњеници су Гадафија, на чији су конвој НАТО летелице извршиле ваздушни напад, пронашли у одводној цеви у којој је покушао да се сакрије. Они су свог некадашњег вођу, у том тренутку већ видно уплашеног и унезвереног, одвели до групе оближњих камиона, где га је један од бораца наводно содомизовао бајонетом.
Након тога, група фанатичних побуњеника почела је да га шутира и туче, када се снимак начињен лошом камером јефтиног мобилног телефона из тог периода прекида. На једном од последњих кадрова може се видети Гадафијево крваво лице, окружено групом младића који ликују над његовим коначним падом.
Свет су убрзо обишле слике његовог мртвог и измасакрираног тела положеног на стари мадрац, након чега је оно наредна четири дана било "изложено" у замрзивачу у продавници у граду Мизрати. Детаљи Гадафијевог убиства никада нису утврђени– побуњеничке власти су тврдиле да је он страдао у размени ватре (што делује крајње неуверљиво) – али постоје и наводи да је он убијен хицем у стомак.
Поред Гадафија, истог дана су убијени и његов син Мутасим, као и дотадашњи либијски министар одбране Абу-Бакр Јунс Џабер.
Гадафијево убиство – злочин без казне
Гадафијево убиство је представљало кулминацију крвавог грађанског рата, који је у Либији избио средином фебруара 2011. године, током Арапског пролећа. Сукоб либијских власти и побуњеника брзо је интернационализован након што је НАТО злоупотребио Резолуцију 1973 Савета безбедности УН од 17. марта – која је прописивала успостављање зоне забране лета над Либијом и прекида ватре између зараћених страна – и отворено стао на страну побуњеника, а против Гадафијеве владе.
НАТО авијација је узела активно учешће у већини значајних битака у рату, укључујући и ону за престоницу Триполи, коју су побуњеници заузели крајем августа 2011. године. Тиме је практично стављена тачка на постојање Гадафијеве Либијске Арапске Џамахирије, а "братски лидер" је са члановима своје породице успео да напусти град и побегне у правцу Сирта – града у централном делу земље из чије околине потиче Гадафијева породица и који је важио за упориште његових лојалиста.
Битка за Сирт је почела средином септембра и трајала је око месец дана. Када је постало јасно да ће Гадафијеве снаге бити поражене, либијски лидер је са члановима породице и најближим сарадницима покушао да напусти град под опсадом. Ипак, конвој возила у ком се налазио се нашао на удару НАТО авијације, прецизније америчких дронова "предатор" и француских "миража", који су уништили укупно 11 возила.
Званичници НАТО-а су негирали да су знали да се Гадафи налази у конвоју, инсистирајући да "током 215 дана ваздушне кампање ни у једном тренутку нису циљали појединце". Ипак, како је то у тексту од 20. октобра 2011. године писао "Фајненшел тајмс", неколико западних званичника је указало да су ипак располагали том информацијом.
С обзиром на бруталан начин на који су убијени Гадафи и чланови његове свите, као и на то да су либијски побуњеници у том тренутку били у отвореном савезу са страним актерима (државама чланицама НАТО-а), многи правни стручњаци су указали да реч о ратном злочину и оштром кршењу треће Женевске конвенције.
"Намерно убиство или погубљење по кратком поступку ратног заробљеника који више не учествује у оружаном сукобу представља тешку повреду Треће женевске конвенције о ратним заробљеницима из 1949. године, у којој су и Француска и САД стране потписнице. Није битно колико неко не воли одређеног ратног заробљеника. Из тога произлази обавеза свих страна у овом споразуму да истраже, ухапсе и казне починиоце таквих злочина", писао је стручни правнички портал "Џурист" непосредно након Гадафијевог убиства.
Многе међународне организације, укључујући Уједињене нације и Високог комесара за људска права, али и америчку и британску владу су позвале на спровођење истраге о Гадафијевом убиству, што су прелазне власти у Либији прихватиле. Наравно, ни 12 година касније, нико ни у Либији ни на Западу није одговарао због бруталног убиства дугогодишњег либијског лидера.
Либија 12 година касније
Од Гадафијевог убиства и пада његовог режима прошло је пуних 12 година, али је мало које обећање које су вође побуњеника и западни лидери тада дали либијском народу испуњено.
Либија није постала бастион просперитета, демократије и људских права већ поприште нових, крвавих сукоба између различитих политичких фракција, локалних паравојних организација и исламиста, међу којима се налази и Исламска држава.
Та земља је већ скоро десет година дефакто подељена на два завађена дела: Западни, са седиштем у Триполију који контролише влада призната од стране УН, и источни, којим из Бенгазија руководи генерал Калифа Хафтар. Либијци се нису нагледали ни демократије - последњи парламентарни избори одржани су сада већ давне 2014. године, када је излазност била свега 18 одсто. Председнички избори, првобитно заказани за 2018. годину, до данас нису одржани, делом и зато што је један од кандидата на њима управо Гадафијев син Саиф ал-Ислам.
Либија је последњих година постала и један од светских центара за шверц илегалних миграната који се из Африке и Блиског истока крећу ка Европи, као и за трговину људима. Улога Либије као "врата Медитерана" и "моста према Европи" није ништа ново – европске земље су и за време Гадафијеве владавине преговарале са либијским властима, како би ограничиле доток илегалних миграната на Стари континент, а и сам Гадафи је 2010. године упозорио да би Европа могла да "поцрни" ако не почне да води ригорознију политику према илегалним мигрантима.
Либијски лидер је то рекао током посете италијанском премијеру Силвију Берлусконију, са којим је годинама раније гајио присне односе. Управо ће Берлускони, свега неколико месеци касније, бити један од главних заговорника војне интервенције и рушења Гадафија, а Италија до данас има муку мучи са приливом огромног броја илегалних миграната.
Дванаест година касније, све је више оних на Западу који признају да је рушење Гадафија било грешка. Један од њих је и актуелни италијански министар спољних послова Антонио Тајани, иначе некада блиски Берлусконијев сарадник који је контроверзног бившег премијера наследио на челу партије Форца Италија.
"То је била веома озбиљна грешка. Пустити да Гадафи буде убијен. Он можда није био шампион демократије, али са његовим крајем, политичка нестабилност је стигла у Либију и Африку", рекао је Тајани у августу 2023. године.
Тужно стање у Либији било је можда и најочигледније када су почетком септембра, услед великих падавина изазваних олујом Данијел, колабирале бране на истоку те земље, што је довело до поплава које су у потпуности уништиле град Дерну и однеле више хиљада живота.
Многи светски медији су лоше стање тих брана приписале њихово неодржавање услед рата који је у Либији последњих деценија, нажалост, постао свакодневица за многе Либијце, а многи од њих се са носталгијом сећају на време пре бруталног убиства њиховог "братског лидера".
