Свет
Политичка полигамија: Зашто арапске монархије упркос захтеву САД неће изоловати Русију
Блискоисточне државе које су дуго биле блиски савезници САД све више траже од Русије противтежу америчкој хегемонији
Једнодневна радна посета председника Русије Владимира Путина Уједињеним Арапским Емиратима и Саудијској Арабији подстакла је бурну расправу о миту о изолацији Москве након почетка специјалне војне операције у Украјини.
Ове посете на којима су званичници разговарали о економској сарадњи (укључујући и нафту и гас) и међународним жариштима и конфликтима биле су јасан знак све већег приближавања Русије и арапских монархија, објашњава гостујући професор и шеф центра за блискоисточне студије при универзитету ХСЕ у Москви Мурад Садизгаде.
Арапске државе које су дуго биле блиски савезници Сједињених Америчких Држава све више траже од Русије противтежу америчкој хегемонији на Блиском истоку. То иде у прилог тези да свет постаје све мултиполарнији, при чему Русија у том делу света игра све значајнију улогу.
САД игноришу тежње арапских монархија
Арапске монархије су се традиционално сматрале савезницима САД на Блиском истоку и у северној Африци, али је сада све приметније захлађење у њиховим односима. Разлог за ову системску неслогу лежи у спољној политици Вашингтона и агресивном приступу хегемоније суперсиле у опадању.
Чак и за време Арапског пролећа, администрација бившег председника Барака Обаме подржавала је револуционарне покрете на Блиском истоку, игноришући страхове савезника, који су углавном, осим Катара, у покретима видели претњу.
Званичници монархија су први пут схватиле деструктивност америчке политике, која није водила рачуна о њиховим интересима. Вашингтон је ове земље посматрао као средство за постизање сопствених себичних циљева, третирајући их као "банана републике", а не као равноправне чланице међународне заједнице.
Када је бивши председник Доналд Трамп у првој посети Саудијској Арабији договорио узајамно корисне економске споразуме и предложио стварање јединственог безбедносног система названог "арапски НАТО", те до краја мандата зближио Израел и неколико арапских земаља у оквиру Аврамових споразума, чинило се да су односи САД са савезницима у региону поново на правом путу, али победа председника Џозефа Бајдена и долазак демократа на власт су распршили ове снове.
Вашингтон је почео да врши интензиван притисак на заливске монархије, замрзавајући економске споразуме и јавно критикујући ове земље због "кршења људских права" и "недостатка демократије". Амерички политичари нису разумели, или нису хтели да узму у обзир, тежње регионалних елита, покушавајући да им диктирају услове повољне за САД, како у погледу снабдевања нафтом тако и у погледу продаје оружја.
Због тога, оцењује професор, арапске монархије више нису беспоговорни савезници САД. Спремне су да бране своје интересе, чак и ако то значи сарадњу са другим силама попут Русије. Наравно, ни ови односи неће бити идеални.
Русија и заливске монархије имају различите интересе и погледе на свет. Међутим, њихова сарадња је могућа и могла би да створи нову равнотежу снага на Блиском истоку.
Руска војна операција у Украјини: Почетак колапса старог светског поретка
Почетак руске специјалне војне операције у Украјини био је прекретница. САД су појачале притисак на блискоисточне државе, позивајући их да се, на своју штету, придруже антируским санкцијама. Међутим, арапске монархије су разумеле да корени сукоба у Украјини леже у жељи Вашингтона да ојача своју хегемонију. Москва је, са друге стране, понудила привлачнију идеју о формирању новог, праведног светског поретка који би задовољио жеље већине у свету.
Традиционални савезници САД у региону не само да се нису придружили антируским санкцијама, већ су изабрали и позицију "позитивне неутралности". На пример, Саудијска Арабија и УАЕ су наставили да координирају напоре са Русијом у оквиру споразума ОПЕК+ за стабилизацију глобалне цене нафте.
Политика заливских монархија смета Вашингтону, али стратешке грешке им не дозвољавају да поправе ситуацију, наводи Садизгаде објашњавајући да су последње године биле период потпуног неуспеха америчке политике на Блиском истоку.
На пример, захваљујући активним дипломатским напорима Москве, Сирија се вратила у Лигу арапских држава и нормализовала односе са Саудијском Арабијом, УАЕ и другим кључним земљама региона.
Након тога, уз посредовање Кине, почело је помирење Саудијске Арабије и Ирана. Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган (којег демократе не воле) нормализовао је односе са Саудијском Арабијом, УАЕ, Израелом и Египтом.
Још почетком 2000-их министар спољних послова Саудијске Арабије Сауд Ал Фејсал је у интервјуу упоредио идеологију спољне политике Саудијске Арабије са односом према браку у исламу. Он је рекао да побожни муслиман према шеријату има право да ожени четири жене, али да сваку од њих третира једнако. Тако је Сауд Ал Фејсал илустровао тренд диверзификације спољних веза, који не подразумева потпуни прекид односа Ријада са било којим партнером.
Односи између арапских монархија и Вашингтона пролазе кроз "тежак период" који се може превазићи отвореним дијалогом на равноправној основи. Идеја о новом светском поретку, која је привлачна земљама региона, подразумева јачање односа са другим партнерима без штете за остале, а у корист националних интереса сваке појединачне укључене државе.
