Свет
Зашто китимо новогодишњу јелку: Прерушени Христ, паганизам или вера у васкрснуће
У нашим крајевима, обичај кићења јелке није био устаљен до средине 19. века, када се проширио под утицајем немачке културе. Пре тога домови су се на Бадње вече китили цвећем и плодовима, посебно зеленилом, а то су најчешће чинила деца
Не можемо замислити децембар, Нову годину, ни Божић без шарене и окићене јелке. Чак и у традицијама које не прослављају рођење Исуста Христа, украшена јелка представља новогодишњи симбол и означава нови почетак.
Поштовање зимзеленог растиња се од најранијих времена доводило у везу са најкраћим даном у години - солистицијем, који (данас) пада 21. децембра.
Најкраћи дан у години је слављен као последњи дан болесног Сунца и представљао је почетак његовог оздрављења. Зелене гранчице зимзеленог растиња значиле су да ће биљке израсти поново, када Бог оздрави - у пролеће и лето. Отуда порекло вуче и обичај кићења новогодишње јелке.
Древни Египћани су поштовали бога сунца Ра, који се на дан солстиција опоравља од болести и у чију част су се домови китили зеленим лишћем палме, која симболизује победу живота над смрћу.
Римљани су дан краткодневице посвећивали Сатурну, када су домове и храмове украшавали зимзеленим биљем. Келтски друиди су украшавали храмове зимзеленим лишћем, које је представљало симбол вечног живота. Викинзи су зимзелене биљке сматрали растињем бога Балдера.
Међутим, Рига, главни град Летоније, сматра се правим домом божићног дрвцета; на осмоугаоној плочи у једном од градских тргова на осам језика написано је: "Прва новогодишња (божићна) јелка у Риги 1510."
Обичај раширен широм Европе, Русије и Америке
Ипак, први народ код кога се усталио обичај кићења новогодишње јелке били су Немци.
Обичај се у Немачку уводи током 16. века. Божићне јелке украшаване су свећицама које је, према легенди, први пут упалио Мартин Лутер. Док је, како каже легенда, једне вечери шетао кућом смишљајући проповед, био је затечен лепотом звезда које су сијале са јелке.
Постоји и прича о сиромашном дрвосечи који је на Бадње вече пронашао изгубљено и гладно дете. Он је дете повео кући како би се бринуо о њему. Сутрадан детета није било, али је испред куће угледао дрво које је сијало необичним сјајем. Дрвосеча је закључио да је то дете било прерушени Христ.
Почетком 19. века обичај је постао популаран међу племством и уврежио се на дворовима, све до Русије. Прву новогодишњу јелку у Русију је донео цар Петар Велики, али је, после његове смрти, овај обичај углавном напуштен.
И у савременој Русији постоји посебан обичај бирања, кићења и постављања главне новогодишње јелке.
Прва новогодишња јелка на јавном месту појавила се тек 1852. године у тадашњој престоници Петербургу. Јелку данас бира посебна комисија, а место на којем се поставља је московски Кремљ.
У Бечу се обичај појавио 1816. године, где га је донела принцеза Хенријета од Насау-Вајлбурга, а затим се брзо проширио Аустријом.
У Британију се обичај није проширио све до доба краљице Викторије. Оно што је чинио двор, пресликавало се у куће поданика, наравно, на далеко скромнији начин.
Обичај украшавања божићног дрвета у Америку донели су немачки досељеници. Први запис о томе потиче из 1830. године у Пенсилванији. Међутим, све до средине 19. века божићно дрвце сматрано је остатком паганизма.
Вилијам Брадфорд, гувернер Плимута у Масачусетсу, средином 17. века записао је да је покушао да "стави печат на ову паганској лакрдију." Један од вођа Британске револуције Оливер Кромвел био је жестоки противник певања божићних песама, кићења јелке и сваког другог "показивања радости које квари светост догађаја."
Пропис о забрани ових обичаја у Америци био је на снази све до 19. века, када је укинут због противљења немачких досељеника.
Симбол вере у васкрснуће
За разлику од Европљана, који бирају мања стабла, Американци више воле огромне јелке.
Немачки досељеници су у почетку китили јелке јабукама, орасима и колачима од марципана. Изум електричне енергије означио је прекретницу и у украшавању јелке.
У Америци је популарно божићно дрво у Рокфелер центру. Овај обичај датира из суморног времена Велике депресије - економске кризе из 1931. године, када су грађевински радници први пут поставили неокићено дрво.
У нашим крајевима, обичај кићења јелке није био устаљен до средине 19. века, када се проширио под утицајем немачке културе.
Иако раније код нас није постојао обичај украшавања јелке, домови су се и пре на Бадње вече китили цвећем и плодовима, посебно зеленилом, а то су најчешће чинила деца.
Првобитно су кићена белогорична стабла, касније зимзелена, и то воћем: јабукама, шљивама, крушкама, украсима направљеним од папира и шареним нитима.
Чест украс представљали су (позлаћени) ораси и лешници, а постављале су се и свеће - симболи наде и вере у васкрснуће.
Јелка се украшава разнобојним украсима, тракама и светлећим лампицама. На врх јелке често се постављају анђео или звезда репатица која представља Витлејемску звезду из приче о рођењу Исуса Христа.
