Титанијумске подморнице Хладног рата: Како је Совјетски Савез надмашио САД

Совјетски Савез је током Хладног рата развио класу подморница "лира", која је "шездесетих година била последња реч техонологије". САД, које су се до тада такмичиле са Москвом у свему, у овоме нису ни покушале да прате СССР, због великих трошкова конструкције, процењујући да им се такав пројекат не би исплатио, пише "Нешенел интерест".

Ништа не подстиче развој оружја као међународно ривалство (или отворени рат), а Хладни рат је означен као епска конфронтација. Две државе су у међународној трци у наоружању, потрошиле значајан део свог БДП-а у покушају да надмаше другу. Резултат тога су агилнији борбени авиони, бомбардери веће носивости, "стелт" авиони, интерконтиненталне балистичке ракете, нуклеарно оружје веће снаге, сателити, лунарни модули, издржљивији тенкови, и тако даље.

Ипак у једној области, Американци су одлучили да не "јуре" своје совјетске колеге - у развоју подморнице од титанијума.

Шездесетих година прошлог века, на врхунцу Хладног рата, совјетски конструктори почели су да експериментишу са материјалима за израду подморница. Титанијум никада раније није коришћен у ове сврхе, али Совјети су, препознавши карактеристике - малу густину и висок ниво чврстоће одлучили да покушају са овим металом. Резултат је била нова класа подморница "пројекат 705 лира".

Подморнице класе "лира" уведене су у оперативну употребу совјетске морнарице 1971. године као једне од најбржих икада направљених подморница, али брзина није била њихова најистакнутија карактеристика. Уместо тога, главна предност био је управо титанијум коришћен при конструкцији трупа.

Наиме, "лира" је дизајнирана имајући у виду скуп захтева (који су, наравно, постављени због тадашњег наоружања САД). Захтеви су укључивали брзину неопходну за гоњење било ког брода, низак радарски и акустични одраз, способност избегавања противподморничког оружја, минималан депласман, и малобројна посада. Другим речима, "лира" је дизајнирана да буде брза, скривена и мала подморница високих маневарских способности, дизајнирана да надмаши америчке еквиваленте.

Зашто титанијум?

За конструкцију трупа "лире" коришћена је посебна легура титанијума. "Легура титанијума је обично јача од челика, али има упола мању тежину", навео је за "Нешенел интерест" др Брет Иствуд, стручњак за геополитику, додајући:

"Скупља је три до пет пута, а такође је мање подложна рђању у сланој води. Може да поднесе већи притисак током роњења на већим дубинама до 2.200 стопа (готово 670 метара)."

Међутим, "обрадити титанијум да би се направио труп није лак подвиг. Заваривање је тешко и најмања грешка током ове фазе  може учинити титанијум крхким и мање чврстим", упозорио је он.

У оригиналном дизајну прототипа, труп је био мали, тежак 1.500 тона, са малим отпором. Захваљујући оваквом дизајну подморница је била у стању да постигне велике брзине - више од 40 чворова. Сходно томе, пловила класе "лира" би углавном била усидрена у лукама док се не укаже потреба за суочавање са непријатељском претњом. У том случају би подморнице биле распоређене да одговоре непријатељској претњи у што краћем року.

Ипак прототип трупа показао се као непрактичан, због чега је ангажован нови дизајнерски тим и израђен је конвенционалнији труп,  800 тона тежи, са истом конструкцијом израђеном од титанијума.

"Лира" је "шездесетих година била последња реч технике", написао је Иствуд. "Требало је да достигне до тада недостижне брзине и истовремено буде најтиша подморница у совјетској морнарици. Титанијум би се користио за труп, а нови реактор за напајање пловила, омогућио би брзу пловидбу и зарањање. Будући да је била у стању да достигне брзину од 41 чвора, "подморница је била оспособљена да брзо постигне ту брзину и нагло промени правац када је то потребно".

Погон подморница класе "лира" заснивао се на оловном реактору који за хлађење користи смесу бизмута и берилијума. Реактор хлађен течним металом имао је вишеструке предности у односу на реакторе хлађене водом. На пример, енергетска ефикасност је била већа, јер је реактор са течним металом имао вишу температуру расхладне течности, животни век могао је да прође без потребе за допуном горива и ризик од експлозије је знатно мањи, док у случају цурења постоји опција згрушавања. На крају, описани реактор има знатно мање димензије и тежину од реактора хлађених водом.

Иако су Американци препознали предности титанијумског трупа "лире", донета је одлука да се  такве подморнице не конструишу.

"САД су биле свесне снаге, брзине и прикривености класе 'лира' и пажљиво су испитале конструкцију од титанијума“, написао је Иствуд. Међутим "титанијум је редак и скуп у поређењу са гвожђем, а није га ни лако обликовати." Такође, маргина грешке за завариваче који су правили труп била је веома мала са титанијумом. "Сваки погрешан корак заваривача би подморницу учинио опасном за роњење на великим дубинама."

Било је потребно да САД створе сопствени ланац снабдевања ради набавке титанијума потребног за труп, стога су "одлучили да уложени труд и трошкови неће бити вредни тога".