У јавности се све више и чешће чују позиви Кијеву да се спреми за компромис и уступке Русији. Две ствари су се промениле и на Западу и у Украјини: прво, сада расту захтеви за "планом Б", како га назива бивша украјинска премијерка Јулија Тимошенко, и, што је још важније – нестао је утисак да је разговор о овој потреби табу, пише немачки историчар Тарик Сирил Амар.
С обзиром на лошу војну, финансијску и политичку ситуацију у Украјини – која би брзо могла да се погорша – ови позиви нису изненађење. Право питање није зашто се то дешава већ шта то може да значи за будућност: да ли ови позиви сигнализирају стварну спремност за склапање мира? Под којим условима? И да ли је то реална перспектива?
Глас Запада
Џејмс Ставридис, пензионисани амерички адмирал, бивши војни шеф НАТО-а и декан престижне америчке Флечер школе права и дипломатије, у тексту за "Блумберг" је навео да је мало вероватно да ће Украјина повратити "изгубљену" територију и препоручио Кијеву да "размотри да привремено или чак трајно уступи Крим и 'копнени мост' који га повезује са Русијом".
Пре неколико месеци таква изјава би била скандалозна, пише Амар. Сада је то нова нормалност. Другим речима, бивши командант НАТО-а говори Западу да је најбоље решење сукоба компромисни мир којег се Кијев званично гнуша.
Гласови из Украјине
Најзвучнија изјава из Украјине стигла је од Јулије Тимошенко која је позвала председника Владимира Зеленског да "покаже своје вођство" представљањем "плана Б" који би подразумевао "излазак из садашње тешке, прилично трагичне ситуације".
Потврђујући своју посвећеност "победи" и "територијалном интегритету", она је ипак инсистирала на томе да "директан" приступ више није одржив јер Украјина не може да издржи дуг сукоб.
А ту је и Алексеј Арестович, бивши саветник Зеленског и главни промотер сукоба са Москвом када је тај сукоб још могао да се избегне. Недавно је шокирао многе изјавом да Украјина и Русија треба да склопе мир, а затим да се уједине против Запада.
Услови?
Сви ови позиви ипак делују као "шта би било, кад би било", а много мање као реалан сценарио, наводи историчар. Предлог бившег команданта НАТО-а подразумева да ће Москва пристати на чланство Кијева у ЕУ и НАТО, што су црвене линије које Русија неће прећи.
Једини циљ Јулије Тимошенко је да осрамоти Зеленског и његово "руководство". Њен "план Б" и даље је план "победе", а њена реторика остала је генерално оштра. У недавном тексту, она инсистира да је Украјина "већ победила" у више битака и да је призната као део Запада. Па ипак, Тимошенко је лукав играч и могуће је да је њена листа "победа" заправо сигнал да, бар за сада, није потребно ништа више?
У међувремену, Арестович је поручио да је својим изјавама само покушавао да "уплаши Запад" и да искрено тражи начин да избегне вишегодишњи сукоб у Европи (и шире) и да је "велика нагодба између великих сила једини излаз".
Који је прави Арестович? Онај који позива на савез са Русијом, онај који каже (на Јутјуб каналу за који нико на Западу није чуо) да је то био само блеф да се покрене Запад, или онај који има ширу слику на уму и разматра како обезбедити глобални мир?
Интересантно је да је Арестович у једном интервјуу ламентирао над пропуштеном приликом у Истанбулу у пролеће 2022, потврђујући да је Москва тада Кијеву понудила веома повољне услове и да је мир скоро био склопљен. Пре Истанбула, Арестович је, такође, био укључен у Минске споразуме, када ни украјинско руководство ни његови западни спонзори нису били заинтересовани да договор успе.
Било како било, нико од чланова "тима план Б" не улаже истински напор да размисли о једној ствари: сви ће планови зависити од Русије.