Зашто Кина игнорише Велику Британију, или Сијева стратегија "шаргарепе и штапа"

Од завршетка 20. конгреса Комунистичке партије Кине, председник Си Ђинпинг изразито је интензивирао дипломатске односе са западним земљама - осим са једном.

Након посете Олафа Шолца Пекингу почетком новембра, Си је водио значајне разговоре са француским председником Емануелом Макроном али и председником САД Џозефом Бајденом, док је премијерка Новог Зеланда Џасинда Ардерн добила позив да посети Пекинг.

Овакав дипломатски "блицкриг" одговор је Пекинга на покушаје САД да изолује Кину на глобалној политичкој сцени, пише политички аналитичар Тимур Фоменко за "РТ". Са друге стране, Си је током овогодишњег скупа Г20 одбио да се састане са Ришијем Сунаком након што је британска страна затражила сусрет са кинеским лидером.

Сијево демонстративно одбијање тог сусрета поклопило се са приметном променом Сунаковог става према Кини.

Покушаји да успостави комуникацију са кинеским председником, али и удаљавање од идеје да Кина представља "безбедносну претњу" за Британију, коју је заговарала бивша премијерка Лиз Трас, у суштој су супротности са Сунаковом антикинеском реториком помоћу које је скупљао поене у оквиру Конзервативне партије пре него што ће постати премијер, указује Фоменко.

Међутим, ништа од тога није променило Сијев став према Британији.

Подривање утицаја САД

Сијев потез на скупу Г20 у вези је са односима Кине и САД, колико и са односима Кине и Велике Британије.

Од свих савезника САД, Кина је најподозривија према чланицама "англосфере" - коју, поред Америке, чине Аустралија, Канада, Нови Зеланд, и Велика Британија – имајући у виду дубоке културно-историјске везе које те земље деле са САД, даље тврди аутор.

Сходно томе, Кина не види Велику Британију као потпуно суверену земљу, већ као "несносну пудлу" САД, сликовито објашњава Фоменко, и додаје да ће Си наставити да "кажњава" ту "пудлу" док она засигурно не промени понашање.

Аутор подсећа да се кинески председник слично опходио према аустралијском премијеру Скоту Морисону, док је према његовом прагматичнијем наследнику Ентонију Албанезеу био много отворенији.

Ипак, бити превише оштар према "несносној америчкој пудли" није ни у интересу Пекинга, будући да земље англосфере ипак представљају значајне трговинске партнере Кине.

Па тако, уместо отвореног непријатељства, Си примењује принцип "шаргарепе на штапу". "Лоше" понашање се кажњава игнорисањем, а "добро" награђује пажњом – што се најбоље може приметити у Сијевој одлуци да позове новозеландску премијерку у Пекинг док је Сунаков захтев на Г20 одбијен, указује аутор.

Док Кина мора да одржава односе са САД због улога које те две земље играју на глобалној политичкој сцени, она може условљавати остале чланице англосфере докле год се оне не понашају "пристојно", и тиме уједно подривати политичку моћ Америке.

Ко је коме потребнији?

Кина такође препознаје економску слабост Велике Британије, и колико год да Лондон не жели да призна, Великој Британији су потребне везе са Кином. Инфлација расте, индустријски немири расту, канцелар Џереми Хант каже да је земља већ у стању рецесије.

Пекинг ће искористити те слабости да Великој Британији постави бројне "захтеве" као предуслове за нормализацију, што обично укључује поштовање става Пекинга о Тајвану и мање ревносно праћење америчке агенде, додаје аутор.

Сијева стратегија "шаргарепе на штапу" не мора нужно бити успешна у случају Британије.

Бивши премијер Аустралије Скот Морисон није променио став до краја свог мандата и да је Кина наставила дипломатске односе са Аустралијом тек након доласка Ентонија Албанезеа на позицију премијера, што аутор сматра да може бити случај са Сунаком.

Иако досадашња политика најновијег британског премијера наговештава да ће Сунак играти како САД свира када је Кина у питању, искуство са скупа Г20 требало би да га наведе да стави прст на чело, закључује Фоменко.