Свет
Грчка лак плен Американаца за отимање беба: Први прокси сукоб и међународна усвајања
Грчки грађански рат 1949. изродио је прву на свету индустрију међународних усвојења у којој је под већином упитним околностима више хиљада деце из Грчке усвојено у Америци, пише "Политико"
Током 1950-их и 1960-их година прошлог века око 4.000 деце из Грчке усвојено је у иностранству, углавном у Сједињеним Америчким Државама, најчешће под упитним околностима, пише "Политико".
Пратећи личну исповест Дејвида Вилана, чија је мајка Џоен једна од те деце, "Политико" пише да је усвајање деце у иностранству постао део феномена након Грчког грађанског рата 1949. године, који се сматра за први прокси сукоб током Хладног рата.
У Грчком грађанском рату Америка и Велика Британија подржавали су десно орјентисану ројалистичку владу, док су комунистичке земље подржавале левичарске герила борце, наводи се у тексту.
"Сукоб је изродио прву на свету индустрију међународних усвојења", констатује се у тексту.
Многи први усвојеници били су сирочад побуњених левичарских бораца, за које су се грчки политичари који подржавају Запад, како наводе, надали да би могли бити "преваспитани" да буду наклоњенији Западу и противници комунизма. Али како је америчка економија процветала 1950-их, а породица с децом постала идеал у предграђу, неки Американци су почели да гледају на Грчку као на лак извор за усвајање белих беба.
Настојање да се удоме сиромашна деца на крају се проширило и на ширу популацију сиромашних у Грчкој, прерастајући у трговину бебама која се тек сада у потпуности разуме. Мајке у Грчкој су биле под притиском да се одрекну деце, а усвојитељи нису морали да пролазе никакву контролу све док су имали да плате накнаде, наводи се у тексту.
Већина усвојене грчке деце у САД из тог доба још увек не зна ко су њихове биолошке породице.
Ово недовољно истражено поглавље америчке спољне политике открива разарајуће последице тога како су САД и њени савезници дозволили да антикомунистичка грозница после Другог светског рата брутално уништи животе обичних грађана, чак и оних који немају везе са политиком — попут мале деце.
Грчка трговина бебама створила је шему за међународно усвајање које је брзо примењено у другим земљама, попут Јужне Кореје.
Мајка Дејвида Вилана, који је причу о њеном усвојењу сазнао када му је било 26 година, али који памти мајчине психотичне епизоде након што јој је дијагностикован биполарни поремећај, била је ћерка грчког комунисте Елијаса Аргиријадиса, који је ухапшен под оптужбом за шпијунажу и стрељан 1952.
Вилан је током своје потраге за мајчином породицом успео да сазнао да му је тетка, мајчина рођена најстарија сестра, још увек жива.
Ефи Аргиријадис, која је прешла осамдесету када је упознала свог сестрића, испричала му је како је као тринаестогодишња девојчица преузела бригу о своје две млађе сестре, Јоани (6) и Олимпијади (3), након очевог и мајчиног хапшења. Она је описала и како је полиција упала у стан и отела девојчице од ње, док је она остала на породичном имању са рођацима. Девојчице су одведене у хранитељску породицу и Ефи их је обилазила док јој једног дана хранитељи нису рекли да су отишле и да се више никада неће вратити.
Грчка социјална служба дала је девојчице на усвајање богатој америчкој породици грчког порекла Полу и Атини Скангас и оне су расле у вили у предграђу Масачусетса окружене обиљем. Како је наведено у једном грчком новинском тексту из 1980. о њима, њихови усвојитељи су знали порекло девојчица и ко су им родитељи, али самим девојчицама било је забрањено да говоре о свом животу у Грчкој. Јоана је постала Џоен, а Олимпија Кетрин. Џоен је имала проблема са менталним здрављем, док је Кетрин умрла од рака 2021. године.
У потрази за грчком породицом, Дејвиду Вилану помогла је професорка грчког језика и књижевности са Кингс колеџа у Лондону Гонда ван Стин. Проучавајући ову тему дубље, она је схватила да је усвајање девојчица истакнутог грчког комунисте у Америци било само врх леденог брега.
Како се наводи у тексту, краљица Фредерика водила је сиротиште за "преваспитавање", али је оно постајало све више пренасељено и све скупље па је усвајање деце у иностранству постало опција да се уштеди новац.
Фредерика је имала моћног сарадника у САД у лику човека америчко-грчког порекла Спироса Скураса који је тада био на челу филмског студија "Твенти сенчури фокс". Заједно су у САД организовали гламурозне догађаје за скупљање средстава за Фредерикино сиротише, и сликали се за насловнице новина са грчким сирочићима. Новине су често писале о грчким сирочићима који су спасени из "комунистичких борби".
Већина усвојења ишла је преко Америчко-грчке прогресивне асоцијације за образовање (АХЕПА) која је била посредник у усвојењима, што је значило да усвојитељи нису видели децу пре усвојења нити су их проверавале социјалне службе.
Политичка усвојења су се наставила све до 1955. Након тога, углавном су била вођена економијом. Према подацима о америчким визама које је прикупила Ван Стин, 3.116 деце је усвојено из Грчке између 1948. и 1962. године.
"Грчка деца су постала део размене добара и услуга коју је покренуо Маршалов план", пише Ван Стин.
АХЕПА је наплаћивала надуване накнаде до 2.800 долара по усвојењу - што је еквивалентно са данашњих 30.000 долара. Већина деце доведене у САД била је означена као "сирочад" и она су у САД стигла са избрисаном прошлошћу и није било начина да се провери одакле су дошла. Неки су можда заиста били остављени, али Ван Стин верује да је значајан број родитеља био присиљен или изманипулисан да учини тако нешто.
Године 1959. под притиском грчких медија дошло је у САД и до хапшења због продаје грчких беба, али је цео случај заташкан, а број усвојења од тада је пао на мање од десет годишње.
