Свет
Нереди у Новој Каледонији: Зашто Француска оптужује Азербејџан да стоји иза насиља у тропском рају
Док букте немири у француској прекоморској територији, Париз кривце види у "малигном азербејџанском утицају"
Нова Каледонија, француска прекоморска територија у Тихом океану, позната је по својим дугим пешчаним плажама, бујним кишним шумама и тиркизном мору. По много чему реч је о идиличном "тропском рају".
Међутим, вести које последњих дана долазе са тог пацифичког архипелага приказују једну знатно другачију слику: запаљени аутомобили, опљачкане продавнице, барикаде и облаци дима који се дижу изнад приземних кућа раштрканим по шумовитим брдашцима.
Нереди у Новој Каледонији, који су избили у понедељак, 13. маја, до сада су однели пет живота, док је око 300 људи повређено. Према сведочењу једне мештанке локалне престонице Нумее за "Гардијан", ситуација данас подсећа на "грађански рат".
Незадовољство локалног становништва експлодирало је након што су власти у Француској покренули процедуру за помену Устава, којим би недавни досељеници добили право гласа на изборима у Новој Каледонији, што је наишло на оштре реакције у Новој Каледонији.
Париз је увео у тој прекоморској територији ванредно стање, а најављено је и слање додатних 1.000 полицајаца. Према писањима западних медија, локалне власти су изгубиле контролу над деловима главног острва.
Полиција је привела десет политичара који се залажу за независност Нове Каледоније, а они се сада налазе у кућном притвору, док је друштвена мрежа ТикТок привремено блокирана. Ухапшено је око 200 од око 5.000 демонстраната.
Зашто Французи за немире оптужују Азербејџан
Француске власти су поспешивање немира оптужиле ни мање ни више него Азербејџан, државу удаљену пуних 14.000 километара од Нове Каледоније, тврдећи да та кавкаска земља подржава сепаратисте.
"То није фантазија, то је реалност", рекао је француски унутрашњих послова Жерал Дарманен, додајући да му је "жао што су неки од сепаратиста склопили договор са Азербејџаном".
Иако су поједини демонстранти заиста истицали заставе Азербејџана, влада у Бакуу оштро је демантовала тврдње Париза да су умешани у протесте.
"Уместо што оптужује Азербејџан да наводно подржава протесте за независност у Новој Каледонији, министар унутрашњих послова Француске би требало да се фокусира на промашену политику своје земље према прекоморским територијама, која је довела до таквих протеста", рекао је портпарол азербејџанског МСП-а Ајхан Хаџизада.
Односи Париза и Бакуа драстично су погоршани након што је Француска почела да подржава највећег азербејџанског ривала Јерменију, а према појединим наводима, Азербејџан на то одговорио пружањем подршке антифранцуским покретима широм њихове некадашње (и садашње) империје.
Како пишу француски медији, у Бакуу је прошле године одржан састанак "Групе иницијативе из Бакуа", чији је наведени циљ "подршка француским ослободилачким и антиколонијалним покретима", чији су специјални гости били сепаратисти из Француске Гвајане, Мартиника, Нове Каледоније и Француске Полинезије.
Та иницијатива је, у светлу актуелних немира, објавила саопштење у ком се осуђују потези Француске и изражава подршка локалном становништву.
Донекле очекивано, ни ова криза у Француској није успела да прође без оптужби Париза да иза свега стоји и "малигни руски утицај", а неименовани француски безбедносни званичник је за "Политико" рекао су "Русија и Азербејџан већ месецима активни у Новој Каледонији", као и да "шире наратив да је Француска колонијална сила".
Том званичнику очигледно није познато (или, вероватније, не жели да призна) да Француска заиста и јесте колонијална сила, као и да се управо у њеној колонијалној историји крију прави узроци актуелне кризе.
Зашто је дошло до побуне у Новој Каледонији
Нова Каледонија је француска прекоморска територија која се налази у западном Пацифику, између Аустралије, Новог Зеланда и Папуа Нове Гвинеје.
У њој живи око 271.000 људи, од којих релативну већину од око 41 одсто чине припадници аутохтоног меланезијског народа Канак. Остатак становништва је сачињен од имиграната европског порекла, досељеника из других делова некадашњег француског царства и припадника других пацифичких народа.
Нова Каледонија је постала део француске империје 1853. године, а 1946. добија статус прекоморске територије. Од 1953. сви становници Нове Каледоније имају француско држављанство, а средином шездесетих почиње се са експлоатацијом рудних богатстава Нове Каледоније, пре свега никла.
Осамдесетих година у Новој Каледонији избијају масовни протести локалног становништва, које је тражило независност од Француске. Период нестабилности окончан је 1998, када је постигнут споразум из Нумее.
Француска је тим споразумом пристала да Новој Каледонији додели повећану аутономију, али и да организује два референдума о независности након двадесетогодишње транзиције. Од тог тренутка Нова Каледонија има статус sui generis територије у оквиру прекоморске Француске, али сепаратистичке партије настављају да изражавају незадовољство, тражећи потпуну независност.
Два референдума о независности одржана су 2018. и 2020. године, али су у гласачи у оба наврата подржали останак у Француској, додуше са релативно малом већином од око десетак хиљада гласова. На првом референдуму 56 одсто гласача је било против независности, док је 2020. њих било 53 одсто. На оба референдума излазност је била већа од 80 одсто.
У Новој Каледонији је крајем 2021. године одржан још један, трећи референдум о независности, али су присталице независности одлучиле да га бојкотују, наводно због страха од ширења пандемије вируса корона. Њихови противници су их оптужили да је прави разлог бојкота био страх од још једног пораза, а коначна излазност била је свега 44 одсто.
Партије које подржавају независност, међутим, нису признале резултате референдума, а политичка криза никада није истински разрешена. Један од разлога за то је и географска подела гласова: док је северна провинција, у којој живи претежно аутохтоно становништво, гласала за независност, јужни део острва, на ком живи значајан део Европљана, био је против.
Француске власти су очигледно сматрале да је питање Нове Каледоније "затворено" након серије референдума. Париз је средином 2023. започео процес реформи којим би се проширило право гласа на све становнике Нове Каледоније који у њој живе живе најмање 10 година – чиме би се број гласача повећао за око 25.000, од којих су око пола досељеници из европске Француске.
Та одлука је наишла на оштре критике сепаратистичких партија, али и многих обичних Канака, који су изразили забринутост да би она могла да смањи њихову политичком заступљеност. У складу са досадашњим законима, право гласа су имали само аутохтони становници и старији досељеници, а Канаци су чинили око 60 одсто бирачког тела, иако је њихов удео у становништву Нове Каледоније тек 41 одсто.
"Становништво Каледоније доводи у питање легитимност да се једном делу становништва, које можда неће дуго остати у Новој Каледонији, или које живи у веома затвореним круговима на југу територије, дозволити приступ гласању", рекла је Евелин Барту, предавач социологије на Универзитету По.
Она за "Франс 24" наглашава да "постоји општи осећај беса и неправде, али и страх да ће популација Канака нестати, или бити угушена од стране осталих. Ове тензије би биле мање изражене да неједнакости између Европљана и Канака данас нису толико велике".
Нова Каледонија је један од најзначајнијих светских произвођача никла, а процењује се да у њој налази око 10 одсто светских резерви тог метала. Руде чине око 96 одсто извоза из Нове Каледоније, а он углавном иде у Кину, Јапан и Јужну Кореју.
Нова Каледонија се налази на листи несамоуправних територија Уједињених нација, а према писању француских медија, актуелни немири су најгори у Новој Каледонији од осамдесетих година прошлог века. Избори за локални парламент требало би да се одрже крајем године.
Још једна француска прекоморска територија – острвце Мајот у Индијском океану, била је погођена немирима у последњих неколико месеци, у којима су централне власти такође биле приморане да реагују.
