Северна Кореја: Цивилизација која се не може ни избрисати ни уништити

Сједињене Државе и њихови савезници у Азији, Јужна Кореја и Јапан, увеле су у петак нове санкције Северној Кореји због програма наоружања ове земље, након што је Пјонгјанг извршио "највеће тестирање интерконтиненталних балистичких ракета."

Северна Кореја је 18. новембра пробно испалила интерконтиненталну балистичку ракету "Хвасонг-17", известила је државна новинска агенција КЦНА, чиме је Пјонгјанг поставио својеврсни рекорд, са више од 60 лансирања ове године. 

Према вестима које можемо прочитати у западним медијима, Северна Кореја представља "значајну претњу безбедносним интересима САД и безбедности њених савезника у овом делу света." Прошлог месеца, севернокорејски медији приказали су лидера ове земље Ким Џонг Уна како надгледа лансирање ракете, чему је присустовала и његова ћерка, која се овом приликом први пут појавила у јавности, што су амерички експерти за Северну Кореју сместа прогласили за "значајан догађај". 

"Овај догађај указује да ће она бити образована и обучена за лидерску позицију - што би могла да буде позиција централног лидера, или би она могла да постане саветник и 'закулисни играч' попут њене тетке", сматра "експерт за Северну Кореју са америчког института Стимсон".

Предисторија Корејског рата

Северна Кореја је релативно мала и изолована азијска земља која од августа 2015. живи и у сопственој временској зони. Према изјавама севернокорејских званичника, успостављањем "временске зоне Пјонгјанг" Демократска Народна Република Кореја, што је званични назив ове земље, искоренила је последњу "заоставштину из јапанског колонијалног периода".

Северна Кореја је земља која се истрајно супротстављала империјализму - најпре јапанском, потом америчком. Њен оснивач је Ким Ил Сунг, вођа манџурских партизана који су се на совјетском Далеком истоку тврдоглаво борили против јапанске окупације. После 1945, Сједињене Државе следиле су Јапан у непријатељству према националистичким покретима, као и у изградњи полицијског државног апарата у Јужној Кореји, који се ослањао на многе бивше јапанске сараднике - колаборационисте.

На крају Другог светског рата, САД су поделиле Кореју и инсталирале клијентелистички режим на југу, који је водио Сингман Ри, довезен авионом (америчког) генерала Дагласа Мекартура, након што је провео године у изгнанству. Сингман је по верском опредељењу био методиста-протестант, што није без значаја за улогу коју ће играти у овом конфликту.

Север је постао социјалистички. Извештаји из тог времена показују оштар контраст између две Кореје. На северу је спроведена успешна земљишна реформа, која је пружила нове могућности за пољопривредно становништво, здравствена заштита и образовање постали су свима доступни и сасвим бесплатни.

Под управом Ким Ил Сунга, индустријска производња и државна индустрија експоненцијално су расле, док је просечна плата фабричких радника повећана за више од 80 одсто. За то време, марионетска влада Јужне Кореје изазвала је социјалну побуну због политике поновног повезивања с Јапаном. Амерички колонијализам је очигледно следио јапански, упркос томе што су Сједињене Државе у Другом светском рату поразиле Јапан. Била је то само борба између два империјализма.

У послератном периоду, САД покушавају да од Јапана направе "млађег партнера" у Хладном рату. То је значило коришћење сличне стратегије као у бившем Совјетском Савезу или у Европи - дојучерашњи "непријатељи" напрасно постају "пријатељи САД". У Украјини се америчке службе ослањају на следбенике Степана Бандере. У бившој Југославији, некадашњи сарадници нациста постају омиљени амерички савезници. У Кореји, америчке службе ослањају се на у народу омражене сараднике Јапана из времена окупације.   

Данас се Јужна Кореја убраја у "демократије" и "земље слободног света". Штавише, она је, уз Јапан, проглашена за "најоданијег америчког савезника у Азији".

Подсетимо се на неке историјске чињенице из времена пре Корејског рата. 

Побуна на острву Чеџу

Крајем 1940-их, Ким Ил Сунг заговарао је мирно уједињење две Кореје путем слободних избора. Међутим, како пише Американац Џереми Кузмаров, "америчка влада блокирала је изборе, јер је знала да ће Ким победити – слично Вијетнаму 1956. године, када су превиђали да ће Хо Ши Мин освојити најмање 80 процената гласова."

После Другог светског рата, острво Чеџу на југу Кореје постало је центар немира, зато што је расло противљење планираној подели Корејског полуострва. Велика побуна, коју су предводили левичарски герилци, почела је 3. априла 1948, уочи првих општих избора у Јужној Кореји, планираних за почетак маја. Владине снаге вратиле су контролу над острвом тек 1949. године, али су се спорадичне борбе наставиле све до раних 1950-их.

Овом приликом, тврди Кузмаров, као и други непристрасни историчари, јужнокорејски режим ликвидирао је "најмање 100.000 припадника сопственог народа, укључујући и брутално сузбијање побуне на јужном острву Чеџу." Улога америчке војске никад није до краја сасвим разјашњена. Почетком 21. века, јужнокорејска влада извинила се за злочине које су починиле њене снаге над својим народом.

Заправо, рат на Корејском полуострву у том тренутку је за САД постао једини излаз. Амерички државни секретар Дин Ачинсон накнадно је изјавио да је "Корејски рат најзад почео и - спасао нас."

И, супротно "етаблираној (западној) историји", није га почела Северна Кореја. Кумаров додаје: "Упркос исповеданој посвећености демократији, САД су погазиле суверенитет Кореје како би испуниле своје империјалне амбиције у југоисточној Азији, коју су САД окружиле војним базама после победе у Пацифичком рату."

Рат је 1950. почео нападом на погранични севернокорејски град Хаеџу.

Људска катастрофа, невиђена кланица у историји

Корејски рат је, између осталог, за САД послужио и као експериментални полигон за испитивање нових типова оружја, попут напалма који "сагорева месо", који ће касније бити коришћен у Вијетнаму, као и за разне технике микробиолошког рата. Ово питање добија на значају посебно сада, после открића америчких биолошких лабораторија у Украјини. Предавања о овим техникама у Кореји држали су јапански ратни злочинци, који су у тајности позивани да предају у Центру за биолошку борбу америчке војске Форт Детрик у Мериленду.

Амерички генерал Даглас Макартур накнадно је сведочио да "никад није видео људску катастрофу попут оне која је завладала у Кореји током Корејског рата." Било је то, према његовим речима, "клање какво још није виђено у историји", а заслуге за то не могу се приписати омраженим "комунистима".

Расизам је у томе имао важну, ако не и пресудну улогу. Према налазима Комисије за истину, која је основана деценијама након завршетка рата, "трупе које су ратовале на страни Јужне Кореје починиле су шест пута више злочина од Севернокорејске народне армије (КНА)." Америчке трупе су, према налазима комисије, палиле села, силовале жене и починиле на десетине масакра, од којих су неки били мотивисани чистим расним фанатизмом."

У овом рату без милости, према налазима комисије, уништавани су и културни споменици Кореје: "светилиште Мо Ран Бон и храм Јен Миен Са Буда у Пјонгјангу", на пример, као што су "систематски мучени и малтретирани ратни заробљеници, и то далеко систематичније него што су то икада радили Северни Корејци или Кинези". У том масовном злочину, према речима америчког пилота Дејвида Тејтума, било је потпуно оправдано "ако бисмо убили десет цивила како бисмо спречили једног војника да пуца на нас."

Севернокорејски губици у Корејском рату

Исход овог рата је добро познат. У борбе се ускоро укључила и армија Кине, рат је добио интернационални карактер. У том рату погинуо је и син кинеског вође Мао Цетунга. Било је то, у исто време, и поприште великог пораза америчке авијације, који си им нанели совјетски пилоти - још једна, слабо позната страница историје. Дванаестог априла 1951, за двадесетак минута ваздушне битке, 44 совјетских пилота у "миговима 15" разбило је армаду од 48 америчких стратешких бомбардера, коју је пратило 120 ловаца. Датум је у историји САД упамћен као "црни четвртак". Због њега је у САД проглашена седмодневна национална жалост.

О неупоредиво већим размерама трагедије за корејски народ говоре следећи подаци. Губици које је Северна Кореја претрпела током рата имали су свега неколико паралела у историји. Према конзервативним проценама, Северна Кореја изгубила је 20 посто становништва. Америчко ратно ваздухопловство бацило је између 635.000 и 698.000 тона бомби, у поређењу са 503.000 тона бачених на Јапанско царство током читавог Пацифичког рата.

Надаље, према Кузмарову и појединим истраживачима Корејског рата, "осамдесет одсто смртних случајева изазваних нападима бомбардера били су жене и деца, а преживели су морали да се крију по пећинама. Сврха ових напада била је максимизирање (искључиво цивилних) жртава, почев од употребе запаљивих средстава, праћених темпираним бомбама, које су спречавале приступ спасиоцима."

Амерички генерал Емет О’Донел сведочио је о размерама разарања: Као резултат америчке кампање, после само три месеца рата, "готово све било је уништено. Није постојало више ништа достојно свог имена." Навешћемо само један пример, у мноштву сличних - у новембру 1950. године у једном америчком нападу на град Синуију уништено је 2.100 од 3.017 државних и општинских зграда, 6.800 од 11.000 кућа, 16 од 17 основних школа и 15 од 17 богомоља.

Данас на Корејском полуострву готово да нема породице која не памти своје жртве у том рату. Обележавање годишњица победе није испразан ритуал у Северној Кореји. Америка је дебело заслужила ово истрајно и дуго злопамћење.

Технократска цивилизација с душом

Они који верују западним медијима тешко ће поверовати да је Северна Кореја данас изванредно организована земља, у којој нема глади и где се не "ради за плату од два долара месечно". Малобројни странци, коју боравили у њој, говоре о солидно уређеној земљи. На ретким снимцима, могу се видети уредни и чисти ресторани, са љубазним и услужним особљем, у којима седе и Корејци и странци. Западни медији, међутим, говоре о масовном надзору, свеопштој контроли и бескрајном сиромаштву Севернокорејаца. 

Руски писац Александар Проханов који је, такође, боравио у овој земљи, тврди: "На остатак света они гледају с висине, али и са жаљењем због живота у ’дивљем капитализму’."

Заправо, како каже писац за "Спутњик", тамо је настало "јединствено друштво у историји човечанства, које неки сматрају рудиментом совјетског уређења из Стаљинове епохе, али с неким специфичностима". Севернокорејско друштво је много организованије од Стаљиновог СССР-а. Амерички притисак га није сломио већ му је омогућио већу унутрашњу кохезију. Севернокорејско друштво стекло је навику да на сваки спољни притисак реагује додатном мобилизацијом.

Северна Кореја је "једна врста технократске цивилизације, али цивилизације с душом", која, упркос гвозденом зиду санкција, својим становницима обезбеђује прилично висок животни стандард и висок ниво социјалне безбедности, незамислив за савремени Запад. Све што су створили Севернокорејци захтева веома снажну науку и напредну индустрију - укључујући и балистичке интерконтиненталне ракете. 

У центру севернокорејског друштва није идеологија већ пре религија, сматра Проханов, "јер је џуче – идеологија севернокорејске државе – представа о свету у којој је човек божанска појава, и он може да уради буквално све. Може, на пример, да исуши океан. Међутим, смисао је у томе да он своје велике могућности предаје вођи (представнику колектива, народа), који на тај начин постаје натчовек".

Можда ће такав модел једног дана постати модел за будућност човечанства, додаје овај писац. Везивно ткиво севернокорејског друштва није репресија, како се тврди на Западу, већ солидарност. Ова држава, која не угрожава никог, смета једино  "доктринарним филозофима који говоре у име планетарног хегемона – Сједињених Америчких Држава."

Требало би сачувати ово јединствено друштво. Уосталом, Северна Кореја се не може уништити ни избрисати. То нису успели ни бомбама, ратом или санкцијама, још мање претњама. Овај мали народ живи по сопственим правилима, крајње независно, одупирући се освајачима и колонизаторима, макар то била и "најмоћнија светска сила".

Крајем маја ове године, Русија и Кина су ветом у Савету безбедности спречиле ново пооштравање санкција Северној Кореји.