
Српска средња класа: Живот између плате и рате

Јуче смо празновали Дан рада, данас већ можемо да се вратимо ономе што је од рада остало: рачунима, ратама и питању - како је могуће да све више људи све више ради, а све теже живи као средња класа?
Чини се као да су гумицом нестали они срећници који су имали свој стан и свој аутомобил, лета и зиме проводили на путу, а да плату нису чекали "као озебао сунце", нити су сваки изненадни трошак доживљавали као казну од Бога.
Па, ипак, ако питате и оне који живе амерички сан на српски начин и оне који клизе ка дну друштвене лествице, рећи вам да припадају - средњој класи. Али ко је заиста у тој екипи? Да ли је средња класа уопште реална друштвена група или тек статистичка категорија?

"Није статистичка категорија у смислу да немамо званично прихваћену дефиницију, па самим тим се и не прати званично ова величина од, рецимо, нашег Завода за статистику. Ми у друштвеним наукама најчешће користимо дефиницију која каже да у средњу класу спадају појединци који се налазе у интервалу између 75 одсто и двоструке вредности медијалног дохотка једне земље. Пошто је у 2025. медијални доходак за појединца износио нешто изнад 76.000 динара, то значи да у средњу класу код нас спада особа која месечно остварује између 57.000 и 152.000 динара. То су, дакле, они који зарађују нешто изнад минималне зараде па све до просечне зараде увећане за тридесетак одсто", објашњава за РТ Балкан др Јелена Жарковић, професорка Економског факултета у Београду.

Линија између оног ко припада средњој класи и оног ко се налази једном ногом у немаштини је око 11.000 динара. Према подацима Републичког завода за статистику, на прагу ризика од сиромаштва 2025. стајао је свако чији су месечни приходи били нижи од 45.674 динара. Такође, око 36 одсто становништва није могло да приушти седам дана одмора ван куће, а толико је било и оних који нису могли да плате неочекивани трошак.
Данас је слика средње класе средње жалостан призор - слој који је из сиромаштва изашао само у статистици, али не и у свакодневном животу, званично изнад црте, у стварности на ивици.
"Средња класа је данас свакако задуженија него пре неколико деценија, јер све теже решавају стамбено питање, трошкови образовања расту, јер се јавни сектор излаже приватизацији на разне начине. Бављење спортом је некада било скоро па бесплатно, данас не можете дете да пошаљете на било коју активност која кошта мање од 40 евра месечно. Здравство је изложено приватизацији, тако да квалитетније и правовремене услуге чешће добијају они са дубљим џепом. Паралелно, дохоци средње класе у реалним износима скоро па стагнирају последњих деценија тако да су приморани да се задужују да би одржали некадашњи стил живота", објашњава др Жарковић.
Дакле, ако би постојала контролна листа српске средње класе требало да гласи овако: стан на кредит који враћаш дуже него што ћеш у њему да живиш, ауто који још може да послужи, летовање које отплаћујеш до следећег летовања, штедња као идеја која се редовно одлаже за следећи месец...
Има ли уопште средње класе или само покушаја да живимо као да она уопште постоји?
"Људи воле да кажу како средња класа нестаје жалећи се на тај начин на недаће с којима се тренутно суочавају. Такав осећај потврђују подаци, јер се проширио обим такозване рањиве запослености у односу на период од пре десетак и више година, стабилна запосленост је ређа појава, тако да људи имају осећај да им је потребан већи напор да би себи обезбедили пристојан живот него што је то био случај са њиховим, на пример, родитељима. Код нас млади људи данас морају да узму кредит да би дошли до стана и то по каматним стопама које расту. Њихови родитељи или старија генерација је добила стан, како се то раније говорило 'од друштва'. Све то објективно отежава одржавање статуса средње класе", објашњава др Јелена Жарковић.
Ко је крив за слом средње класе у Србији? Одговор, поредећи ставове аналитичара, не стаје у једно име, једну владу или једну годину. Њена пропаст, кад се све сабере, писала се у наставцима: од деведесетих, преко НАТО бомби, до транзиције и приватизације које су многима обећале тржиште, а донеле несигуран посао, затворене фабрике и скупе кредите. Ту је и она економска криза из 2008, а сигурно је неког трага оставила и она здравствена из 2020.
Док се у Србији средња класа топила кроз санкције, ратове и приватизације, на Западу је њен пад имао другачију динамику. Рецимо, у Сједињеним Америчким Државама је смањење средње класе пратило продубљивање јаза у приходима - богатији су се богатили брже него сиромашни.
"У Америци се смањила средња класа, али зато што је увећан проценат оних са високим дохотком у већој мери него што је порастао број оних из најнижег слоја. Сада она износи око 50 одсто укупне популације, што је пад од 10 процентних поена у односу на 1970-те. У Европи, у просеку, 65 одсто становништва припада средњој класи и та величина је углавном стабилна последње две деценије, с тим да се средња класа у том периоду смањила у, на пример, Немачкој, Аустрији и Мађарској, док је повећана у Хрватској, Румунији и Пољској", наводи др Жарковић и додаје да је најјача средња класа у скандинавским земљама, где чини и 80 одсто.
Слабљење средње класе пут је ка политичкој нестабилности. Посебно, како објашњава наша саговорница, ако нижа средња класа види да све теже спаја крај с крајем, док они на врху расподеле дохотка постају све богатији.
"Другим речима, раст доходовне неједнакости производи политичке потресе, па се тако брегзит и победа Доналда Трампа 2016. објашњавају управо недаћама кроз које је прошла британска, односно америчка нижа средња класа у деценијама пре ових дешавања. То се пре свега огледало у губитку стабилног запослења и реално стагнирајућим зарадама", каже др Јелена Жарковић.
Много теже је, тако бар испада, бити средња класа по критеријумима инфлуенсера, него статистичара. Најсвежији попис ствари које би требало да се нађу у свакој поштеној средњокласној кући је: ауто не старији од 10 година, ако не "смег" фрижидер, онда бар тостер, робот усисивач, "епл" рачунар и стабилна, брза интернет веза, пречишћивач ваздуха и квалитетан тигањ.
Кренимо од тигања...




