Стране инвестиције у Србији: Енклаве без ширег утицаја на економију

Србија заједно са другим земљама Западног Балкана не успева да искористи новац из европских фондова и страних инвестиција за сопствени развој, а слепа усклађеност са Бриселом оставља локалне политичаре без стварне одговорности, али и стварног раста. Страна улагања у Србији остају изоловане енклаве без развијених локалних ланаца добављача и користи за ширу привреду, каже Славо Радошевић, професор емеритус студија индустрије и иновација на престижном Универзитетском колеџу у Лондону (УЦЛ), упозоравајући на замку у којој новац привидно решава све проблеме. Истовремено, позива на стварање друштвеног консензуса за индустријску надоградњу и заједничку индустријску политику региона.

Наш избор

Више однесу него што су уложили: Да ли је концепт развоја привреде кроз стране инвестиције у кризи

Он је указао да је главно питање како ће Западни Балкан као регион искористи географску близину и институционалне односе са Европском унијом да не би поново постао зависна периферија, већ да те односе искористи као полугу за сопствени ендогени развој.

"То што сте географски близу Европе и што сте се институционално, законски и по процедурама, ускладили са Европском унијом не значи апсолутно ништа у смислу аутоматизма да ћете од тога имати користи или да ће се ваша земља сама по себи развијати. Да би се стварни развој догодио људи у овој земљи, пре свега политичке елите, пословна заједница и цивилни сектор, морају имати јасну сопствену визију како да искористе оно што Европска унија нуди. Брисел вам никада неће на тацни изнети решење уз поруку да их само слушате и да ће вам бити добро. Заборавите на тај сценарио. ЕУ увек размишља искључиво са своје позиције и из угла сопствених интереса", рекао је професор Славо Радошевић за "Бизнис".

Наш избор

Пакују кофере чим потроше субвенције: Колико фабрика страних инвеститора је затворено ове године

Он је истакао да такав приступ политичарима служи као савршен изговор, јер у том случају не морају ништа стратешки да размишљају нити да сносе било какву личну одговорност.

"Формула је једноставна, кажу нам да су нам они у Бриселу тако задали, да ми то морамо да испунимо и да је то просто тако. Развој се никада неће десити аутоматски самим тим што је страна инвестиција дошла у земљу. Страни инвеститор долази, запосли одређени број људи и биће ту докле год му одговара цена радне снаге, а чим се околности промене отићи ће даље. Питање је шта сте ви као држава урадили да искористите присуство тог инвеститора, да ли сте га подстакли или обавезали да прошири круг домаћих добављача. Јесте ли направили уговор са њим у коме стоји да ће се у року од пет година повећати удео домаћих добављача и створити локални индустријски кластер? Нисте. Уместо тога рекли сте само да је сјајно колико људи запошљавају, дали им огромне субвенције и повластице. Њима је то наравно супер, али држава од тога нема дугорочну трансформацију", објашњава професор.

Он је указао да становници и појединачни инвеститори неће мислити о ширем систему, али да је држава та која мора размишљати стратешки.

Професор је рекао и да Хрватска није нарочито позитиван пример, зато што је успела само у томе да покаже Европи како може да потроши додељена средства тачно по бриселским правилима, али да то није довољно.

"Сутра када ти фондови престану или се драстично смање, у каквој структурној позицији остаје хрватска привреда? Када вам новац више није проблем јер га добијате из спољних фондова, ви почињете да задовољавате свачије појединачне захтеве без икаквог реда и критеријума. То је за политичаре најудобније јер онда као власт можете свима да угодите. Градите путеве, вртиће, школе, стадионе, здравствене домове, сви вам аплаудирају и ви делујете успешно. Али тада заправо улазите у највећи проблем јер нисте поставили никакве развојне приоритете. Нисте размишљали о томе из којих извора ћете сутра финансирати и одржавати све то што сте данас изградили, ко ће зарадити тај новац када донаторске паре пресуше", напомиње професор.

Он је казао да истраживања показују да обимне стране директне инвестиције у Србији нису довеле до жељеног преливања знања и технологије на домаћу привреду, већ да су те инвестиције остале изоловане енклаве, зато што нема "трансформацијског ефекта који би повукао домаће предузеће, нема стварања локалних ланаца добављача који би ширили развој даље кроз економију".

"Потребна нам је индустријска надоградња, прелазак у вишу фазу развоја. Ако сте привукли страног инвеститора који ангажује раднике ниске квалификације, морате га стратешки питати која је његова следећа фаза. Ако плате у земљи порасту дупло, хоће ли он отићи или остати? Ако каже да ће отићи, шта морамо урадити да повећамо продуктивност и променимо структуру? Морамо радити заједно са универзитетима и школама на обукама како би та компанија прешла на виши ниво производње и остала ту и када плате порасту. Онај део производње са ниским трошковима нека иде у земље са јефтинијом радном снагом, попут Молдавије или Турске. Ми морамо одмах стратешки размишљати о вишој фази интеграције", рекао је професор Славо Радошевић за "Бизнис".