Стари континент се 2027. суочава са спектакуларним изборним маратоном: Европа корача десно(м)

У атмосфери ускључалог и експлозивног гнева младих људи у једном (све већем) броју европских држава, Стари континент се суочава са ретко виђеним изборним маратоном. Као да ће сав бити на ногама и пред бирачким кутијама.

"Фајненшел тајмс" у тексту (објављеном половином октобра) под насловом "Избори који би могли да промене лице Европе" констатује како је реч о изборном циклусу какав "Европа није видела читаву једну генерацију".

Толика концентрација парламентарних и председничких избора, у само дванаест месеци, на европском тлу није, међутим, забележена у временском циклусу већем и дужем од једне генерације.

Листа која следи, а почиње 29. новембра изласком шпанских грађана на биралишта, говори заиста о невиђеном изборном маратону. А веома је дуга: Шпанија, Француска (председнички избори), Пољска, Италија, Немачка (пет покрајина, укључујући и најмногољуднију, Северна Рајна Вестфалија, Шлезвиг Холштајн, Сар, Бремен, Доња Саксонија), Естонија, Финска, Грчка, Црна Гора, Словенија (председнички избори) Андора…

Сто педесет милиона гласача

Свезнајућа вештачка интелигенција (или, по Трампу: супер интелигенција) процењује да би укупан број Европљана који ће у наредних дванаест месеци изаћи на биралишта могао да износи између 140 и 150 милиона.

На четири најмногољудније (остављајући, за ову прилику, покрајинске – њих пет – у Немачкој) у којима се гласа, одлази највећи проценат: Шпанија (38–39), Француска (38, председнички избори, два круга, 10. април – 2. мај 2027). Италија (30), Пољска (22).

Указивање на податак да се изборни маратон одвија у време масовног све масовнијег и еруптивнијег гнева на улицама европских градова учињен је "с предумишљајем": колико би то ускључало незадовољство заиста могло да, политички и идеолошки – оно чега се "Фајненшел тајмс" прибојава – "промени лице Европе".

Одговор на (упозоравајуће, давно) питање чувеног руског (пролетерског) песника Владимира Мајаковског у стиху "Ко то тамо десном корача..." (песма "Леви марш"), кад је Европа у питању, дат је и пре избора који предстоје: Европа увелико корача (маршује) десно(м).

Могући крај овакве ЕУ

Неким од саговорника утицајног британског (пословног) листа тај (готово фронтални и незаустављиви) десничарски европски марш био је повод за суморна предсказања кад је у питању судбина Европске уније.

Тако Натали Точи, представљена као професорка Школе за напредне међународне студије Универзитета Џон Хопкинс у Болоњи, констатује како "није претерано рећи да би то био крај Европске уније" уколико би "националистичка десница истовремено дошла на власт у Шпанији, Француској, Пољској и Италији".

А да ће десничари, национално или "националистички" оријентисани, остварити победу, у овим земљама, истовремено или не, у то (готово) нико више и не сумња. Чак би то могло да се догоди и на усамљеном шпанском политички левичарском "острву".

После осам година владавине социјалиста, с Педром Санчезом на челу, гласачи би (и) у Шпанији могли да се придруже "десничарском таласу". И то оној крајње десној струји. Истраживања јавног мњења казују, наиме, да би конзервативна Народна партија (ПП), уз помоћ "националистичког и популистичког" Вокса, могла да освоји већину.

Питање је и да ли ће се у "политичком седлу" одржати пољски премијер, "центриста" Доналд Туск. Некад моћна, и владајућа (од 2015. до 2023) конзервативна и националистичка странка Право и правда (ПиС) јесте политички ослабљена (поцепала се у две фракције) али су ојачале две (ортодоксније) десничарске странке, Конфедерација и Конфедерација пољске круне. Последња истраживања су показала да би те четири (рачунајући две фракције настале из странке Право и правда) могле заједно да освоје (импозантних) 47 одсто гласова!

Повратак Мелонијеве – себи!

На вероватно најважнијим изборима за будућу судбину Европске уније (па и Европе), оним у Француској, ситуација је још прегледнија и извеснија: Марин ле Пен, лидерка Националног окупљања је убедљиви фаворит и незадрживо маршира ка Јелисејској палати. Вероватно већ 2. маја, после другог круга председничких избора.

Велике изгледе да продужи премијерски мандат има Ђорђа Мелони. Уз услов да у коалицију укључи њеног оштрог критичара, бившег генерала Роберта Веначија, лидера (још десније) странке Национална будућност.

Оквалификован у западним медијима као "проруски", генерал у изборну арену улази као оштар критичар Мелонијеве: њеном "умивеном" (коригованом) политиком по ступању на премијерску дужност издала је, констатује генерал, политику која ју је довела на премијерски  положај.

Ако жели да победи, Мелонијева ће морати, (пр)оцењују аналитичари, да се врати на "старе стазе". И с мање обзира (оштрије) разговара с Бриселом. Бриселска централа губи јаку карту утицаја на Рим: окончава се ускоро програм вредан 200 милијарди евра који је додељен Италији за опоравак од пандемије…

Губитнички Брисел

Центристички и централизовани Брисел би, и да се не остваре она катастрофична предсказања професорке Натали Точи о "крају Европске уније какву познајемо", могао постати највећи губитник и жртва десног (десничарског) таласа предстојећег изборног маратона.

Много је разлога за овакав (радикалан) заокрет. Превише и за темељнију студију, а камо ли за један новинарски осврт. Једно је међутим сигурно: кривицу за то (ако се уопште може говорити о кривици) великим делом сноси сам Брисел. И политички модел дуго практикован у Европској унији.

Док су дуго (и предуго) владали политички центристи, свеједно да ли мало лево или мало десно, клатно се превише померило ка (бирократизованим) наднационалним институцијама без демократског легитимитета, науштрб реалних интереса грађана и националних суверенитета.

С ерозијом политичког центра и готово драматичним суновратом некад моћних странака које су га чиниле (чак и у Немачкој, где су се доста дуго "држале") уздрман је, у новим условима и искушењима, читав систем који су успоставиле и чиниле. Мало тога могу (више) да понуде. Или нимало.

Схватио је то (напокон) и немачки канцелар Фридрих Мерц. После драстичних изборних септембарских пораза у три покрајине на истоку земље његове (владајуће) странке, Хришћанско демократске уније (ЦДУ) признао је, мислећи на сопствену странку, која је најдуже владала земљом, од Конрада Аденауера до њега, да његова (још владајућа) странка више нема "задовољавајуће одговоре на превише питања..."