"Фајненшел тајмс": Запад живи у заблуди да може да смањи економску зависност од Кине

Недавна посета француског председника Емануела Макрона и председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен Кини привукла је много пажње у западним медијима.

Посета малезијског премијера Анвара Ибрахима, са друге стране, у потпуности је занемарена, иако по много чему боље илуструје изазове раскидања економских веза са Кином, пише у колумни за "Фајненшел тајмс" директор Института за стратешке азијске студије Џејмс Крабтри.

Макрон је у Пекинг допутовао са Фон дер Лајеновом како би показао "јединствен европски став према Кини". Ипак, он је повео и читаву кохорту(војна јединица у време Античког Рима) привредника и пословних вођа, због чега је у Европи наишао на критике да "руши европско јединство".

Неколико дана раније, Фон дер Лајенова је рекла да би Европа требало да "смањи ризике" уместо да у потпуности раскине трговинске односе са Кином. 

"Потпуно раскидање није пожељно", рекла је она, тако да ни Запад требало да смањи ризике само у стратешким секторима попут полупроводника, батерија и појединих минерала.

Министри финансија земаља чланица Г7 недавно су нагласили да је ланце снабдевања потребно учинити "разноврснијим", као и да би због тога требало подржати развој економија у успону.

Анварова посета Пекингу, са друге стране, била је потпуно другачија. Током ње није било речи о раскидању трговинских односа. Уместо тога, малезијски лидер је похвалио кинеску економску моћ и позвао на повећање инвестиција. 

Он је са собом повео и групу малезијских бизнисмена, а кући се вратио са споразумима вредним готово 40 милијарди долара, макар на папиру.

Многи на Западу са забринутошћу гледају лидере земаља Глобалног југа како одлазе у Пекинг. Након што се последњих година посветио борби против корона вируса и реизбору за трећи мандат на челу Кине, председник Си Ђинпинг је сада фокусиран на дипломатију - од мировних планова за Украјину и Блиски исток до инвестиционих споразума за земље у Југоисточној Азији.

Док западне земље покушавају да ослабе последице деценија глобализације, азијске државе попут Бангладеша, Малезије, Индонезије и Тајланда сарадњу са Кином виде као централни део своје економске будућности.

Уместо раскидања трговинске сарадње са Пекингом, они желе да је продубе. А помало парадоксално, економска политика западних земаља би тај процес могла да убрза.

На Западу се све више говори о "френд-шорингу", односно измештању индустрија из Кине у земље које се сматрају "геополитичким партнерима" попут Индије, Мексика или Пољске. Још једну опцију представља Југоисточна Азија, где су земље политички неутралне између Пекинга и Вашингтона.

Таква политика, ипак, носи многе проблеме. Први од њих је да је раскидање трговинских односа тек почело. Полупроводници су једини изузетак, али у осталим секторима нема сличних примера.

Западне мултинационалне корпорације све више говоре о стратегији "Кина плус један", у којој би оне и даље наставиле да производе ствари у Кини, али би изабрале још једну произвођачку базу, на пример Малезију.

Аутор позива читаоце да на тренутак замисле случај у ком долази до ескалације сукоба у свету, а уплашене западне компаније почну да убрзано напуштају Кину. Шта ће се догодити?

Многи на Западу верују да би их померање производње учинити мање зависним од Кине, али и да ће се и земље попут Малезије и Вијетнама провући у западну орбиту. Обе претпоставке су у најбољу руку изузетно упитне, сматра Крабтри.

Узмимо пример "Самсунга". Тај јужнокорејски гигант је 2020. одлучио да своју производњу пресели у Вијетнам, тако да се сада сваке године милиони мобилних телефона састављају у тој држави, а многи од њих се после тога извозе на Запад. 

Већина делова који чине тај телефон, ипак, и даље се производи у Кини, тако да Вијетнам мора да их увезе. Трговина између Кине и Вијетнама вишеструко је увећана током последњих неколико година, а слични трендови уочавају се у државама "азијске фабрике". 

Како наводи аутор, истраживања показују да те земље сада све више извозе у САД, али да истовремено све више увозе из Кине.

Последице тога представљају двоструки парадокс. За почетак, уместо да постају тешње везане за Запад, земље у регионима попут Југоисточне Азије сада су економски чвршће повезане са Кином, а не слабије. 

Друго, иако измештање ланаца снабдевања изван Кине на први поглед делује као да Запад постаје мање завистан од ње, потреба за деловима који се и даље производе у тој земљи чине да до суштинског раскидања економских односа и не долази.

Пре своје недавне посете Пекингу, Фон дер Лајен је тврдила да "није изводљиво, нити је у интересу Европе, да се потпуно одвоји од Кине". Она је у праву.

А имајући у виду сложену и испреплетену структуру модерне глобализације, чак и задатак делимичног смањења зависности од кинеске економије вероватно ће се показати много тежим него што изгледа.