РТ Балкан истражује: Зашто је храна све скупља

Од Велике Британије и Немачке до Србије, храна је из дана у дан све скупља. Зашто?

Питање није тако једноставно како се чини на први поглед. Последице прекида ланаца снабдевања из времена пандемије, уз нестабилну геополитичку ситуацију због сукоба у Украјини, направили су од хране својеврсно оружје.

Инфлација и скокови цена - пре свега енергената, довели су до смањене понуде, али и смањених могућности произвођача којима недостају ђубрива (Русија и Украјина су међу највећим извозницима), семе, дизел, основне сировине које се касније прерађују у храну... Ту је и суша која је прошле године погодила Европу.

Државе покушавају да подизањем каматне стопе и "поскупљивањем" новца, односно смањеном потражњом, обуздају инфлацију, али у тренутку када многи једва састављају крај с крајем стиче се утисак да губе трку.

У односу на март 2022. године, цене хране и безалкохолних пића у Србији порасле су, према подацима Републичког завода за статистику, у марту ове године за 25,4 одсто. У односу на претходни месец, цена хране порасла је за 1,8 одсто.

Неславни лидери у повећању цена су млеко, сир и јаја с растом од 42,2 одсто. Хлеб и житарице поскупели су 25,2, месо 19,1, риба 26,7, уље и масти 23,8, воће 18,1, а поврће чак 33,4 одсто.

Инфлација је у марту на месечном нивоу износила 0,9 одсто, док је годишња стопа 16,2 одсто, објавила је Народна банка Србије.

И даље се око две трећине доприноса укупној инфлацији односи на раст цена хране и енергената, на који мере монетарне политике имају ограничен ефекат, јер је раст ових цена у највећој мери последица дешавања у међународном окружењу, правдају се из НБС.

Проценти обичном грађанину Србије не говоре много. Оно што му је јасно је да, када уђе у продавницу, за исте паре може да купи много мање хране у односу на претходних месец-два или шест.

Из НБС тврде да ће поскупљења достићи врхунац у првом кварталу 2023, а да се након тога очекује пад инфлације и да ће она крајем године бити упола нижа него на почетку.

Није нека велика утеха, али ситуација није боља ни у богатијим западним земљама. Тако су цене хране и безалкохолног пића у Великој Британији порасле 19 одсто само у периоду од почетка године до марта.

У Немачкој - привредном лидеру Европе - инфлација је успорила али су цене хране у марту порасле 22,3 одсто, нарочито цене млека и млечних производа. За шећер, Немци су морали да плате невероватних 70,9 одсто више него у истом месецу прошле године.

"Блумберг" је за мерење стопе инфлације у Италији саставио "Индекс пице маргарита" у који улазе сви састојци неопходни за прављење овог традиционалног и свима омиљеног јела. С обзиром на то да су цене главних састојака маргарите порасле у односу на прошлу годину невероватно - маслиново уље је поскупело 27 одсто, брашно 17,6 одсто, моцарела 26,9, парадајз 13,4 а струја 28 одсто - Италијанима се сада више исплати да обедују куповну пицу чија је цена у марту порасла 8,5 одсто у односу на претходну годину, исто као и инфлација.

Агроекономски аналитичар Жарко Галетин каже за РТ Балкан да цене хране "шетају" већ неко време. На пандемију, затварање граница, мере борбе против вируса, ограничавање извоза, забране увоза, поремећене ланце снабдевања..., само је, "као шлаг на торту", дошао сукоб у Украјини и све већ постојеће проблеме мултипликовао.

Русија и Украјина су референтне аграрне силе, пре свега велики произвођачи житарица које су стратешки пољопривредни производ, али и шећера, уља, минералних ђубрива и нафте. Како је расла цена житарица, тако је расла цена хране. Међутим, последњих 12 месеци, цене тих основних роба (житарице) падају, али цене хране и даље расту, указује Галетин.

Индекс цена хране Организације УН за храну и пољопривреду (ФАО) који прати цене цене хране којом се највише тргује, у фебруару је износио 129,7 поена, а марту већ 126,9. Прошлог месеца су цене хране, заправо, биле на најнижем нивоу још од јула 2021. године.

Том паду допринела је комбинација неколико фактора, као што су претходно гомилање залиха хране, пад тражње за њеним увозом и продужење споразума који омогућава сигуран извоз украјинског жита преко Црног мора. Све заједно резултирало је појефтињењем житарица, биљних уља и млечних производа на глобалном нивоу. Не и у продавницама у које улазе Европљани. 

Разлог зашто је храна коју купујемо скупа је тај што је тржиште дисфункционално, објашњава Галетин. У неким земљама хране има много, негде је нема довољно. Проблем је и у загушености протока хране, где роба из земаља суседа Украјине не може да крене даље на југ, већ се гомила.

Уз то, велики увозници (сиромашније афричке земље, на пример) прошле године су се из страха од ситуације у Украјини задужили се како би купили храну и сада не могу поново да се снабдеју, а то све утиче на цене хране.

Ситуација је, каже Галетин, апсурдна јер хране има, а скупа је и неравномерно дистрибуирана. Уз то, у читав "микс" треба убацити и монополистичке центре моћи, прерађиваче и трговце којима не иде у прилог да цена хране падне, због чега је вештачки одржавају.

Професор Миладин Шеварлић, председник Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије, за РТ Балкан стоји пак на становишту да храна није скупа, већ има своју цену труда и рада.

Србија је, каже Шеварлић, у повољнијем положају јер има ресурсе и једина на Балкану има прехрамбену самодовољност.

Србија је такође једна од ретких која има Закон о генерички модификованим организмима (ГМО) који забрањује увоз, продају, производњу генетски модификоване хране.

Србија једина у Европи која је самодовољна у производњи соје која није ГМО. Исто тако, Србија је на 10. месту у свету по производњи кукуруза који није ГМО, каже Шеварлић и наглашава да је Србија све то могла да искористи и да своје млеко, месо, јаја и њихове прерађевине пласира под робном марком "без ГМО" на платежно куповно тржиште, али је пропустила ту прилику јер је попустила пред "глобалистичким структурама" и уместо тога извози соју и кукуруз у зрну а увози животињске производе  од стоке храњене ГМО.

Цену хране диктирају префармерски (произвођачи семена, ђубрива, средстава за заштиту биљака и стоке, механизација и гориво) и постфармерски сектор (прерада, трговина) плус екстрапрофитери у сектору извоза, а српски пољопривредник нашао се између овог чекића и наковња и његове губитке нико не покрива.

Србија је успела да уназади своју пољопривреду укидањем подстицаја за пољопривреднике, смањењем субвенција, аграрним буџетом од минимум 5 одсто који никада није испоштован а аграр доприноси БДП-у са око 10 одсто, указује Шеварлић.

То је буџетска еутанаузија села, каже он, и наставља: Држава не даје подстицаје и спроводи "договорну економију, антиаграрну и антируралну економију" где преко спреге са увозним лобијем систематски уништава српског сељака.

Примера ради, за ливаде на којима се производи кабаста сточна храна и којих има у брдско-планинским пределима, који су махом сиромашни, држава не даје подстицаје и ти људи су принуђени или да купују сточну храну из Војводине, а превоз исте је јако скуп, или да једноставно дигну руке од сточарства.

Поврх тога, 2022. није расписан ни позив за подстицај узгајивачима аутохтоних раса стоке. И то без најаве, и узгајивачи су сада принуђени да продају национално генетичко благо будзашто.

Треба имати на уму да је због нереално ниског курса евра рентабилније увозити него производити, опомиње Шеварлић и додаје да би, као кандидат за чланство у ЕУ, Србија требало да даје веће субвенције пољопривредницима како би били конкурентни, што се не чини. Ми смо уништили свој сточни фонд и повећали увоз млека и меса, и то оног које се добија од стоке храњене ГМО храном.

Економиста Бранко Павловић објашњава да цене расту због понуде и зато што власник капитала повећава цене да би покрио неке друге губитке (енергетика, транспорт, ланци снабдевања, камате).

У нашим условима због фиксног курса динара према евру, храна је поскупела јошн и више него у еврозони. То је шпекулативно повећање цена оних који увозе намирнице и локалних произвођача који покушавају на тај начин да зараде, каже Павловић за РТ Балкан.

Људи немају пара ни могућности да више купују и држава би морала озбиљно да размотри који су фактори који утичу на произвођаче да подижу цене хране.

Уз то, каже, држава би морала да ригорозно анализира и не дозволи шпекулативан пораст цена кроз сет мера у виду олакшица, субвенција пољопривредницима, мањих пореза, смањивања обавеза код банака како би оне могле да дају повољније кредите.

Другим речима, нешто што није подизање референтне каматне стопе, јер ће ова рестриктивна политика која је усвојена деловати на инфлацију кроз рецесију, закључује Павловић.