Нобелова награда 2023: Да ли ће победити књижевност или политика?

У последњих десетак година Нобелов комитет доносио је многе неразумне одлуке са становишта књижевног квалитета дела награђених писаца – вероватно је најчуднија била она да се признање 2016. додели кантаутору Бобу Дилану – но ипак, и даље и пре свега, очекује се да ће Нобелова награда за књижевност гарантовати да је опус лауреата препорука за незаобилазно штиво. С тим у вези увек су актуелна нагађања, нобеловске кладионице и даље "раде", иако добитник готово увек буде изненађење, а листа писаца на њима је махом иста и тек се повремено допуњује неким новим лицима.

Такође, иако неспорно политика највећег уплива има на одлучивање о томе коме ће припасти Нобелова награда за мир, не може се занемарити ни инструментализација књижевног Нобела у политичке сврхе.

Деси се да Нобелов комитет слободоумно одлучује

Управо због тога "звучни" писци који су редовно виђени за добитнике, на пример Салман Ружди и Мишел Уелбек, иако је вредност њиховог дела неупитна, не добијају и по свему судећи тешко да ће и добити Нобелову награду за књижевност из разлога који су везани за питање политичке коректности.

"Мишел Уелбек као писац око кога се плету контроверзе од почетка појављивања на књижевној сцени (пре безмало 30 година), свакако да својим ставовима који су не само критични већ с последњим романима помало и дестабилизујући за вредности западног друштва, не може бити фаворит Нобеловог комитета. С друге стране, Петер Хандке, који је добио Нобелову награду 2020, могао би да буде пример слободоумног односа жирија према 'другачијем мишљењу' мада је оно код овог писца мало изражено у његовом књижевном делу а пресудно у његовом јавном деловању", појашњава за РТ Балкан књижевни критичар и члан жирија за награду "Београдски победник" Наташа Анђелковић.

Уколико је, такође у политичком смислу, због фатве коју је добио, позиција Руждија као могућег добитника унапред одређена, посебно што му је Нобел измакао прошле године када је био жртва напада, нејасно је због чега ово престижно признање сад већ деценијама мимоилази Харукија Муракамија. Или је можда баш због тога што није политички ангажован? Његово име се и ове године високо котира у кладионицама, а дело му свакако није лошије од многих претходних добитника, укључујући и Хандкеа или ради лакшег поређења Казуа Ишигура.

Популарност кинеских аутора уколико су дисиденти

Име којем ове године кладионице дају највеће шансе је кинеска списатељица Цан Сјуе. Номинована је 2019. када је победио Хандке, позната је по експерименталној краткој фикцији са елементима фантастике. Стилски је упоређују с Францом Кафком, а у делу меша елементе западне и кинеске културе.

Успех савремених кинеских аутора на Западу, или тема везаних за културну, политичку или историјску реалност Кине, у највећој мери условљен је постојањем критичког тона или контекста у таквим остварењима.

"Чак је и додeљивање првог књижевног Нобела кинеском писцу Мо Јену 2012, изразитом уметнику, изазвало контроверзе у западној 'преради' те чињенице – од представљања овог писца као дисидента (што он по свему судећи није био) до оптужби за 'катастрофалност те одлуке' (Херта Милер) јер је он писац који у извесном смислу афирмише учинке Културне револуције под Мао Цедунговим 'терором'. Таква је и позиција актуелне кандидаткиње Денг Сјаохуа која објављује под псеудонимом Цан Сјуе – она је кроз своју књижевност приказала политичке прогоне које је њена породица трпела од кинеских власти, због чега се највероватније и могла наћи у жижи нобеловских кладионичара", истиче Наташа Анђелковић.

С Далеког истока је и кандидат из Јужне Кореје, песник Ко Ун, који је такође имао дисидентски статус и афирмисао се као борац за људска права и демократију, због чега је био прогањан седамдесетих година у својој земљи, што су спољашње карактеристике које га "препоручују" за ово признање.   

Афрички писци Мегалополиса

Потенцијални добитници из афричких земаља су увек лепо освежење и добар повод за превођење и упознавање ове, у Србији, не много истражене књижевности. Име које се често налази на листи потенцијалних добитника, међу главним кандидатима је био 2010, јесте кенијски писац Нгуги ва Тионго. Такође критичар власти касних седамдесетих година, али уистину постколонијални писац који је дуго стварао на енглеском и живео на Западу.

Исти је случај био с добитником од пре две године Абдулразаком Гурном ког су глобални медији одредили као танзанијског писца иако се радило о човеку који не живи у Танзанији нити пише свахилијем, заправо је од 20. године настањен у Великој Британији, универзитетски је професор енглеске књижевности и ствара на енглеском језику.

И ето правог примера "књижевности мултинационалних компанија, односно Мегалополиса".

"Циљ је био да симболички избришу аутентично искуство танзанијске и афричке културе тако што ће је заменити културом у избеглиштву. Те 'културе у избеглиштву' веома личе на 'владе у избеглиштву' подложне утицају домаћина који их користи и одржава у животу само зато да путем њих испуни своје политичке интересе. То је и разлог зашто Казуо Ишигуро није представљен као јапански писац: јер јапанску културу, за разлику од танзанијске или афричке, не треба избрисати – њој се даје право да постоји, што ће се потврдити када Мураками дође на ред за Нобела. Додуше, не Руи Мураками, кога читају у Јапану, већ онај други, Харуки, који више одговара глобалном укусу, јер код њега, Харукија, западни туристи нису серијске убице као код Руија", приметио је по додели овог Нобела професор књижевности на Новосадском универзитету и колумниста РТ Балкан Слободан Владушић.

Као кандидати се помињу и писци из Источне Европе који су у Србији имали доста добар пријем последњих деценија, попут Људмиле Улицке (Русија), Ласла Краснахоркаија (Мађарска) или Мирче Картарескуа (Румунија). Поменути писци у одређеној мери имају или су имали дисидентски статус у својим земљама у претходним системима, што је све, највероватније, додатни плус када се сагледавају са западне тачке гледишта.

"Упркос разложном сагледавању позиције писаца који се помињу као кандидати за ову престижну награду, морамо бити свесни да највероватније нико од њих неће бити добитник и да жири очигледно има фаворите који често нису на овакав начин експонирани. Пример прошлогодишње добитнице Ани Ерно је потврда тога. Премда су наши издавачи доста агилни у превођењу и савремених писаца и живих класика, некад се деси да добитник Нобелове награде још није познат српским читаоцима или да, као у случају управо Ани Ерно, одлука Нобеловог комитета коинцидира с намером домаћег издавача да крене с објављивањем таквог аутора", закључила је Наташа Анђелковић за РТ Балкан.