Нушић и кнез Сумбатов-Јужин: Прва позоришна српско-руска сарадња

Српски писац, драматург и у правник Народног позоришта у Београду, затим управник новосадског Српског народног позоришта и Народног позоришта у Скопљу и Сарајеву, дипломата у конзулатима Краљевине Србије у Битољу, Солуну, Скопљу и вицеконзул у Приштини, новинар и публициста Бранислав Нушић рођен је на данашњи дан, 8. (20) октобра, у Београду као Алкибијад Нуша, надимак му је био Ага, а најчешћи псеудоним Бен Акиба.

Необично хеленско име наденуо му је отац трговац, цинцарско-албанског порекла из битољског краја, што је будућег писца веома интригирало. Записао је једном приликом: "Ја не знам ни шта сам. Балканац јесам свакако. Има у мени арнаутскога и влашкога и српскога. Мајка ми је српског порекла. Највише сам дакле Србин."

Поред тога што је свој народ задужио пре свега великим комедиографским опусом – у драмама је врло прецизно бележио српски менталитет и зато се и данас врло радо гледају "Народни посланик", "Сумњиво лице", "Госпођа министарка", "Мистер Долар", "Ожалошћена породица", "Покојник", "Др", "Пут око света", "Власт" – Нушић је одговоран за прво гостовање једног уметника из Русије не само у Србији него и на Балкану.

Нушић организовао прво гостовање уметника из Русије у Србији

Наиме, док је био на челу Народног позоришта у Београду, у земљи се буди свесловенска свест, што он користи да покрене међусловенску позоришну сарадњу, повезујући уметнике са сличног или истог говорног подручја. Тако је у марту 1901. године у Београд допутовао кнез Александар Иванович Сумбатов-Јужин, чувени глумац и драмски писац из Императорског позоришта у Москви. Син грузијског кнеза Сумбаташвилија и ћерке прогнаног пољског официра-устаника није имао у себи ни капи руске крви, али је постао један од стубова руске културе.

У Београду је Сумбатов-Јужин боравио од 24. фебруара до 7. марта 1901, и одиграо пет представа доносећи на сцену Руја Блаза, Отела, Ричарда Трећег, Уријела Акосту и Кина у истоименим комадима Игоа, Шекспира, Гуцкова и Диме.

Нушић је тада покренуо невероватну маркетиншку кампању. Месец дана унапред "Позоришни лист", гласило националног театра које је чувени писац покренуо, почео је да најављује Јужиново гостовање.

У припремама за долазак важног госта учествује цела престоница: оснивају се одбори за дочек, планира сваки тренутак његовог боравка, објављује се Јужинова биографија, а део одбора одлази у Нови Сад да сачека госта и возом допрати до Београда. Ту га је чекао фијакер да га одвезе до хотела. Руски уметник сваког дана је обилазио различите знаменитости, а био је у аудијенцији и код краља и краљице.

Поправљају се или чак делимично праве нови костими и декор за представе у којима ће играти Јужини. Позориште је њему у част приредило као матине своју најпопуларнију представу "Ђидо", али је за ову прилику обновило и представу "Окови" насталу по Јужиновом тексту.

Сви глумци и чланови управе су се фотографисали понаособ, а од тих слика је начињен "нарочит скупоцен албум" који је потом дарован госту.

Краљ Александар Обреновић одликовао га је Орденом Светог Саве III реда, београдска општина приредила је у "Коларцу" величанствени банкет, а књижевно-уметнички одбор Народног позоришта, који су тада уз Нушића чинили Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, Драгомир Брзак и Станислав Бинички, једногласно је изабрао Сумбатова-Јужина за почасног редитеља.

Руски историчар Андреј Шемјакин приметио је да је Сумбатов-Јужин у Београду играо само западноевропску класику и ниједног руског писца, што приписује утицају политике на уметност – то је била последица "новог курса" краља Милана Обреновића још од почетка 1880. године, када се из многих сфера живота у Србији (образовања, лекарске делатности, уметности…) свесно склањало скоро све што је било руско, што се пак за десетак година радикално променило.  

За разлику од одушевљене публике, критика не воли "Госпођу министарку"

Док се на овај дан сећамо великог српског комедиографа, поменимо и куриозитет да је његова вероватно најпознатија комедија "Госпођа министарка" врло лоше прошла код критике када је праизведена 25. маја 1929. године у Народном позоришту у Београду.

Писцу "шале у четири чина", како ју је сам аутор назвао, и у којој је насловну ролу тумачила тада најзначајнија српска глумица Жанка Стокић, критика замера да се додворава публици, да је комад писао за широке народне масе, оспоравала му је књижевни квалитет.

Међутим, иста та критика бележи да је публика изазивала аутора на сцену после сваког чина. И то је било пресудно да представа има дуг век, вероватно много дужи да није било окупације. Да је представа била веома популарна потврђује и то да су Жанку Стокић на улици ословљавали са "Министарка".

"После праизведбе публика је одушевљено клицала, критика је осуђивала писца за површност, повлађивање најнижем укусу, коришћење јефтиним вицевима. Али суд историје рекао је друго: Нушић је наш класик, наш Шекспир, Госпођа министарка је једна од његових најбољих, а свакако најпопуларнија и најизвођенија комедија – дело које је обележило епоху", закључила је театролог Јелица Стевановић (у књизи "Госпођа министарка 75 година на сцени Народног позоришта").

Заправо Нушићеве комедије су кроз све ове деценије доказале да се могу читати и играти на разне начине и у разним жанровима, али да морају бити смешне. А тај смех је лековит.