Кадијевић: Други народи немају ту душу словенску коју је описао Достојевски

Бављење уметношћу је најтежи посао који постоји, ту човек "на коцку" ставља себе самог, а не циљ неког рада, сматра српски редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић.

"Никада нисам радио за нека признања и награде, већ нагонски да бих пронашао начин да поднесем себе", рекао је Кадијевић за Танјуг.

Он је говорио о делима руског писца Фјодора Достојевског, које је, како је навео, прочитао током живота три пута, у младости, зрелом добу и у старим данима.

Кадијевић је нагласио и да "ту душу словенску" коју је Достојевски описао у својим делима немају други народи.

Говорећи о дружењима са Ивом Андрићем, Мирославом Крлежом и Мићом Поповићем, каже да је од српског нобеловца током једног његовог десетоминутног говора научио више о коренима исламске уметности у Босни него за четири године студирања историјских наука на факултету.

Кадијевић (91) се уз осмех присетио времена када је радио у редакцији Југословенске енциклопедије заједно са Мирославом Крлежом.

Филмско платно Миодрага Миће Поповића: Сликарство је утицало на покретне слике, и обрнуто

"Питао је славног писца мој професор Лазар Трифуновић да ли су српски и хрватски један или два језика, а Крлежа је са осмехом одговорио: 'Знате Лазо, није исто водити љубав да Дјевом или Девом'", казао је Кадијевић.

Како је навео, Мића Поповић је био његов пријатељ 30 година.

"Познавао сам га када је био нико и ништа. Касније је постао најцењенији сликар који је почео да ради после Другог светског рата. Насликао је Ричарда Бартона и Маршала Тита како шетају по Брионима. Тито је у другом плану на тој слици. Градски комитет Савеза комуниста Југославије је оценио као неприкладно представљање највећег сина народа и народности. Био сам једини критичар који је устао у одбрану Миће Поповића. Написао сам да је та слика била врхунско уметничко дело. У знак захвалности добио сам огроман портрет где сам изнад природне величине приказан како седим у кући", казао је.

Кадијевић је говорио и о извесној непроменљивости у историји људске цивилизације и испричао, као прилог тој тези, да је славни сликар Пабло Пикасо позван да погледа ансамбл цртежа праисторијских људи у Пиринејима у пећини Ласко 1940. године и да каже шта мисли о томе.

Он је, према Кадијевићу, након што је пажљиво прегледао цртеже и слике које су радиле генерације праисторијских људи, у одговору на питање новинара какве утиске има рекао: "Нисмо се ништа променили". Кадијевић је нагласио и да ако се то није десило у домену културе и уметности и ако су ти цртежи могли да се пореде са онима у савременој уметности или било ког времена, онда то у извесном смислу важи за читаву цивилизацију којој припадамо, читаву људску историју.

Он је говорио о бившој Југославији и рекао да је губитак те државе по њему "наша највећа трагедија"

"Одавно бисмо били у Европској унији да смо сачували Југославију", сматра Кадијевић.

Кадијевић је рекао је да је у животу доживео 33 савезничка бомбардовања само у 1944. години за време окупације.

"Наши како их зовемо савезници, Американци и Енглези бомбардовали су Београд и то не селективно. Београд је тада имао 250.000 становника и нисмо имали куд и ми смо мислили да нико неће преживети, да је дошао смак света, а неким чудом има нас који смо преживели", рекао је Кадијевић.

Он је додао да није могао да поверује да ће то што је у младости преживео поново имати прилику да доживљава у НАТО бомбардовању 1999. године.