Како су се у Совјетском Савезу појавили видео-телефони и шта је засметало домаћим инжењерима

Совјетски савез је био изузетно посвећен развијању сопствених изума, као и усавршавању неких већ постојећих технологија и стварању бољих, сигурнијих и кориснијих уређаја. У њему се, чак 2 деценије пре него на Западу, појавила прва мобилна мрежа, такозвани "Алтај", совјетски инжењери су први направили прототип данашњих "паметних" станова, а и међу првима је имплементирао системе видео-позива - одмах након Сједињених Америчких Држава и Немачке.

Први видеотелефон у СССР је "позајмљен" од Американаца

Први видео-телефони који су се појавили у СССР (нажалост) нису били "домаће" производње, већ су они допремљени из Америке, у време Олимпијских игара које су се одржавале у Берлину. Будући да је ово престижно такмичење било јако популарно у СССР, већина становника је ове уређаје користило у ту сврху - да од својих пријатеља или чланова породице у иностранству дозна занимљивости и вести пре свих осталих.

Међутим, совјетске инжењере је изузетно вређала чињеница да се у њиховој земљи користе уређаји који су направљени "преко баре", па су се они брже боље удружили и бацили на посао. Задатак је био јасан као дан: треба направити видео-телефоне који су бољи од америчких и то у релативно кратком року. 

Совјетски инжењери су (наравно) направили унапређену верзију

Први прави совјетски видео-телефон је направљен 1946. године. И заиста, по мишљењу многи он је био далеко напреднији од америчке верзије: био је повезан на локалну телефонску мрежу (коју су такође изумели Руси), а слика се приказивала на екрану "Рубина" - телевизора "домаће" производње који је био дика и понос читавог Совјетског Савеза.

Систем је функционисао на следећи начин: добијете телеграм у коме је наведено да вас одређеног датума у одређено време очекује видео-позив. Ви долазите у пошту, стајете у ред и... Чекате да се ослободи неки уређај. Некада дођете на ред тачно на време које је назначено на телеграму, а некада се позиви пре вас одуже па стојите и чекате. Понекад и сатима.

Мрежа се полако ширила, а видео-веза "заживела" и у другим градовима

Постепено се инфраструктура ширила, а са њом и могућност повезивања путем видео-телефона и са другим градовима. Међутим, како се мрежа ширила, тако су расли и трошкови њеног одржавања, које је (наравно) морало да се покрије из државног буџета. А како се новац сливао ту? Па, тако што су се ти видео-позиви наплаћивали.

Цене су средином 70-их година за овакво задовољство биле папрене: минут је коштао око 5 рубаља. Поређења ради, дневница за већину радника у СССР била је око 3 рубље! Интересовање за овим технолошким чудом мало-помало је почело да јењава, све док се није малтене потпуно угасило. Следећи пик популарности ова технологија је добила тек са појавом "паметних телефона" какве данас имамо сви.