Магазин
Лењинов мозак је након смрти "распарчан": Ево шта су установили научници
Вожд револуције и један од највећих филозофа 20. века, Владимир Иљич Лењин, преминуо је 21. јануара 1924. године. Већ сутрадан је његова лобања отворена, а мозак извађен ради испитивања. Због чега је научницима требала његова "сива маса" и шта су желели својим истраживањем да докажу?
"Ја, ниже потписани Арсоев, потврђујем да сам 24. јануара 1924. године у 18 часова и 25 минута у просторијама Института В. И. Лењина преузео стаклену теглу која садржи мозак и срце Владимира Лењина, као и метак који је извађен из његовог тела. Обавезујем се да исту чувам", написао је директор музеја, Александар Арсоев, вече након смрти вожда. Истина, мозак он није дуго чувао, јер је партија наложила да се он што пре темељно истражи, не би ли се установио разлог Лењинове генијалности.
Научници били у шоку када су извадили Лењинов мозак из тегле
Вађење мозга из Лењинове лобање и његово испитивање поверено је, између осталог, и познатом немачком неурологу Оскару Фогту, кога је Совјетски Савез ангажовао ни не питајући га колико ће то да кошта. Важно је било да се посао заврши и то на најбољи могући начин. Фогт је, уз помоћ совјетских стручњака, одмах приступио задатку, а како би до танчина истражио све специфичности Лењиновог мозга, он је морао прво да га распарча.
Први шок научника уследио је чим је мозак извађен из тегле и стављен на вагу. Његова маса била је само 1.340 грама, што је између 100 и 200 грама мање од просека. Тада, додуше, научници нису још увек знали да величина мозга није повезана са интелигенцијом. Пошто је измерен, мозак Лењина је исечен на танане слојеве, плочице, којих је укупно испало 30953. Из њих су научници открили праву истину.
За првим, уследио је и други шок
Габарите Лењиновог мозга угледни научник објаснио је дугом и тешком неуролошком болешћу револуционара, због које је он током последњих месеци живота губио и неке основне когнитивне функције и способност обављања базичних задатака, попут писања. Мозак вожда је, како је тада истакао један уметник, више подсећао на "смежурани орах", него на нешто што је један од виталних органа.
Али, оно што јесте било изненађујуће јесте да су, без обзира на то, "пирамидалне ћелије Лењиновог мозга биле далеко снажније, а асоцијативна (спајајућа) влакна међу њима неупоредиво развијенија", како је закључио истраживач Фогт. На тај начин научник је и практично, на реалном примеру, доказао да Лењин јесте био генијалан и у много чему изузетан.
