"Карпманов троугао" - Драмски троугао из кога је тешко изаћи
Магични алат за откривање овог обрасца у међуљудским односима зове се и "драмски троугао" а створио га је Стивен Карпман 1968. године у оквиру трансакционе анализе. Карпман, који је имао интересовања за глуму, изабрао је термин "драмски троугао", а не израз "конфликтни троугао", јер "жртва" у овом моделу не представља стварну жртву, већ некога ко се осећа или понаша попут жртве, тј. сама бира улогу. Захваљујући овом алату, можемо јасно анализирати шта се дешава у односима, јер драмски троугао осветљава аутоматску и нефункционалну интеракцију између двоје (или више) људи.
Најједноставније представљено, "Карпманов троугао" представља модел (шему) међусобно зависних односа у коме три кључне улоге чине прогонитељ, спасилац и жртва. "Шаблон" по коме функционише свака од улога може се наслутити: "прогонитељ" напада "жртву", контролише њене емоције, мисли и поступке и доминира у сваком погледу, "спасилац" се својски труди да "жртви" пружи заштиту и уверава је да јој је заштита потребна и да се сама из тога не би искобељала, док "жртва" пати и криви себе и околности за ситуацију у којој се нашла. Излазак из овог зачараног "Карпмановог троугла" уистину може бити тежак, будући да свака од улога на неки начин чак и ужива у томе. Занимљиво је да учесници овог троугла нису заправо ни прогонитељи, ни спасиоци, а ни жртве, већ једном када (свесно или несвесно) одаберу такав сценарио и уђу у своје улоге, настављају са "игром", иако је решавање конфликтне ситуације тик иза угла.
Својеврсна клопка, због које учесници тешко излазе из овог сценарија, лежи у томе да се одабране улоге заправо играчима допадају, а свако од њих из овога има и неку (можда тешко уочљиву са стране, али не и занемарљиву) корист. На пример, улога "жртве" омогућава особи да не носи одговорност за свој живот и одлуке које доноси, будући да јој "спасилац" увек "чува леђа", док "спасилац" знајући да "жртва" зависи од њега, тиме храни свој его. "Прогонитељ", пак, свој его храни апсолутном контролом и доминацијом коју манифестује агресијом.
Улоге у "Карпмановом" троуглу и како настаје
Прогонитељ - "ти си крив/а за све!" позиција препознатљива за "прогонитеља", који непрестано критикује и криви "жртву", чинећи да се она осећа лоше. "Прогонитељ" се храни осећајем контроле и моћи, чиме себи, али и околини, доказује своју важност и величину, док заправо не решава нити један проблем или ситуацију.
"Спасилац" - "дозволи ми да те спасим", позиција у којој спасилац упорно улаже сопствену енергију у спашавање других људи, на тај начин умирујући и хранећи свој его. Сваком оваком спасиоцу треба по једна "жртва", која ће му, тиме што му она дозвољава да је спашава хранити његов его и давати му осећај битности и сопствене вредности. Што је "жртва" беспомоћнија - то је спасилац задовољнији.
"Жртва" - "јадан/а ја" позиција, у којој је она беспомоћна, вечно угњетавана и несрећна, неспремна да преузме одговорност за негативне ситуације у животу. Жртва пасивно чека свог принца на белом коњу, спасиоца, а некада га чак и тражи само да не би преузела одговорност за себе. За жртву је она увек најгоре прошла, никада нема среће и увек су јој други криви за све, а живот неправедан.
Драмски троугао настаје када особа преузме улогу "Жртве" или "Прогонитеља". Ова особа тада осећа потребу да се у сукоб укључе остали играчи. Као што се то често дешава, "Спасилац" се охрабрује да уђу у конкретну ситуацију. Ови ангажовани играчи преузимају своје улоге које нису статичне, и због тога се могу појавити различити сценарији. Унутар њега непрестано куља конфликт, а улоге се могу периодично мењати зависно од развоја ситуације. Тако, "жртва" желећи да се освети, може привремено постати "прогонитељ", док "спасилац" може лагано прећи у улогу "жртве" када му се учини да онај кога је "спашавао" није довољно захвалан за његов благородни чин. Драма почиње онда када се улоге иницијално расподеле, а траје докле год се смењују и конфликт не јењава.
Где се можемо сусрести са "Карпмановим троуглом"
Сви односи у којима учествујемо одвијају се по мање - више истом принципу, па тако не постоји један специфичан однос у коме се "Карпманов троугао" може манифестовати. Са њиме се можемо сусрести у емотивним, породичним, пријатељским, па чак и пословним односима – захтевни шеф је (најчешће) у улози прогонитеља, запослени који не уме да постави личне границе упада у улогу "жртве", а колега који са стране све то посматра и пружа подршку и раме за плакање свом колеги - "спасилац".
Како изаћи из "Карпмановог троугла"
За успешан излазак из "Карпманово троугла" потребно је пре свега разумети у којој смо улози и због чега смо се ту нашли, а затим и преузети на себе одговорност, и то не само за своје мисли и поступке изван троугла, већ и за сопствени излазак из њега (а не тражити новог "спасиоца" који ће нам помоћи да изађемо из постојећег троугла, како бисмо се упецали у нови). Након тога, потребно је анализирати своје окружење и видети шта је то што нас у такве токсичне односе гура и откуд жеља да будемо у улози "жртве", или на пример, "прогонитеља". Када рашчланимо све и сагледамо ситуацију из угла одрасле, рационалне особе, преостаје само још један (можда и најтежи) корак - решити конфликт дијалогом.