
Нобелова награда из другог угла: Ко ју је одбио и на шта су лауреати трошили новац

Од 5. до 12. октобра 2026. године у Стокхолму и Ослу биће објављени добитници Нобелових награда. Церемонија доделе одржаће се 10. децембра, на годишњицу смрти Алфреда Нобела, шведског научника и проналазача који је основао Нобелове награде - а више од једног века Нобелових награда донело је и бројне занимљивости које се крију иза имена добитника.
Према званичном веб-сајту посвећеном Нобеловим наградама, између 1901. и 2025. године додељено је 633 награде. Пошто су неки лауреати награђивани више пута, листа тренутно обухвата 990 појединаца, међу којима је 68 жена, као и 28 организација. Међу добитницима је 28 руских и совјетских научника, писаца, јавних и политичких личности, укључујући и оне који су се школовали у Русији и накнадно стекли држављанство.
Најмлађи и најстарији добитници
Просечна старост добитника је 60 година. Најмлађа добитница била је седамнаестогодишња пакистанска активисткиња за људска права Малала Јусафзаи, која је Награду за мир добила 2014. године, када је имала 17 година.
Најстарији лауреат био је амерички научник Џон Гудинаф, који је Награду за хемију добио 2019. године у 97. години, а преминуо је 2023. године. Од живих добитника, најстарији је амерички научник Џон Хопфилд, лауреат Награде за физику 2024. године, коју је добио у 91. години.
Више од једне награде
Неколико људи је Нобелову награду освојило два пута. Марија Склодовска-Кири добила је Награду за физику 1903. и Награду за хемију 1911. године и остаје једини лауреат који је награђен у две различите научне категорије.
Лајнус Полинг освојио је Награду за хемију 1954. и Награду за мир 1962. године, док је Џон Бардин два пута добио Награду за физику, 1956. и 1972. године. Фредерик Сангер и Бари Шарплес два пута су освојили Награду за хемију - Сангер 1958. и 1980, а Шарплес 2001. и 2022. године.
Међународни комитет Црвеног крста добио је Награду за мир 1917, 1944. и 1963. године, док је Канцеларија Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице награђена 1954. и 1981. године.
Породични успех
Међу добитницима Нобелове награде има и много рођака. Награду је освојило шест брачних парова: Марија Склодовска-Кири и Пјер Кири 1903. године за физику, Ирен Жолио-Кири и Фредерик Жолио 1935. за хемију, Герти и Карл Кори 1947. за физиологију или медицину, Гунар Мирдал 1974. за економију и Алва Мирдал 1982. за Награду за мир, као и Мај-Брит и Едвард Мозер 2014. за физиологију или медицину и Естер Дифло и Абхиџит Банерџи 2019. за економију.
Седам пута су очеви и синови освајали Нобелову награду, међу њима и физичари Нилс и Оге Бор, који су је добили 1922. и 1975. године. Једном су награду освојили оба родитеља и њихова ћерка - Марија Склодовска-Кири, Пјер Кири и Ирен Жолио-Кири. Награђена су и браћа Јан Тинберген (1969. за економију) и Николаас Тинберген (1973. године за медицину).

Како су лауреати користили новчани део награде
Лауреати традиционално донирају новчани део награде за унапређење науке или у добротворне сврхе. Ипак, веб-сајт Нобелове награде наводи и примере другачије употребе новца.
Алберт Ајнштајн, који је Нобелову награду за физику добио 1921. године, део новца дао је за издржавање своје прве супруге Милеве Марић и њихова два сина.
Иван Буњин је новчани део Награде за књижевност из 1933. године потрошио на друштвене догађаје и помоћ руским емигрантима у Француској. Добитници Награде за хемију из 1993. године, Американац Филип Шарп и Британац Ричард Робертс, новац су искористили за куповину историјске куће, односно изградњу крикет терена.
Немачко-амерички биолог Гинтер Блобел, добитник Нобелове награде за физиологију и медицину 1999. године, донирао је средства за рестаурацију синагоге и цркве у Дрездену. Немачки физичар Волфганг Кетерле, добитник Нобелове награде 2001. године, део свог новчаног износа донирао је за образовање своје деце.
Турски писац Орхан Памук, који је награду освојио 2006. године, отворио је музеј у Истанбулу који приказује предмете из свакодневног живота земље у другој половини 20. века.
Ко је одбио Нобелову награду
Неки лауреати су одбили да приме награде. Међу њима су били немачки научници Рихард Кун, који је 1938. године добио Награду за хемију, као и Адолф Бутенант и Герхард Домагк, који су 1939. године награђени за хемију, односно физиологију и медицину. Они су били приморани да одбију признања јер је примање Нобелових награда било забрањено у нацистичкој Немачкој. Сва тројица су после завршетка Другог светског рата могла да добију дипломе и медаље.
Француски романописац и филозоф Жан-Пол Сартр одбио је Награду за књижевност 1964. године. У званичном писму Нобеловом комитету навео је "личне разлоге" за своју одлуку, пошто је доследно одбијао све званичне награде.
Вијетнамски политичар, представник Северног Вијетнама, Ле Дук Тхо, који је 1973. године заједно са америчким државним секретаром Хенријем Кисинџером награђен Наградом за мир за њихове напоре да закључе споразум о обнављању мира у Вијетнаму, такође није прихватио награду јер су се војне акције у земљи наставиле, преноси агенција ТАСС.



