Колумне и интервјуи
Парадокс Нобела за економију: Где је награда за Кину и "теорију две планине"
У Сједињене Америчке Државе отишло је око 80 одсто Нобелових награда за економију, упркос чињеници да национална економија пати од растућег државног дуга, хроничног буџетског дефицита, понављајућих финансијских криза
Када је 1895. последњом вољом и тестаментом Алфреда Нобела (1833-1896), шведског пословног човека, основана Нобелова награда, Кина је доживела разоран пораз у првом рату са Јапаном. Потоњих 131 годину, само је неколицина Кинеза добила Нобелову награду, што, у најмању руку, не весели припаднике најстарије постојане цивилизације на свету.
Дуго времена су Нобелове награде за три природне науке — физику, хемију и медицину — имале степен објективности, способан да у одређеној мери обухвати напредак човечанства у ти областима. Међутим, поједини кинески стручњаци сматрају да Нобелове награде за књижевност и мир одавно одражавају идеолошке и политичке склоности, те дипломатски став најразвијенијих западних земаља, па су чак постале њихови инструменти и полуге да се мешају у унутрашње ствари других земаља.
Велике заслуге су остале непримећене када су се кандидати дрзнули да умру пре него што је Нобелов комитет почео да разматра њихове номинације. Дмитриj Иванович Мендељејев (1834–1907) није признат за творца периодног система елемената. Лав Толстој (1828-1910) није награђен за Рат и мир или Ану Карењину. Махатма Ганди (1869-1948) је убијен пре него што је Нобелова фондација могла да му додели признање. Нобелов комитет га је почастио минутом ћутања, рекавши да те године "није било правог живог кандидата".
Ове године обележено је 125 година Нобелове награде (први пут додељена 1901) и 58 година од оснивања награде Централне банке Шведске за економију (први пут додељена 1969). Студија часописа "Нејчер" (Nature) из 2023. открила је да 702 од 736 лауреата науке и економије потичу из исте "академске породице" и да су узајамно повезани. Само 34 лауреата су пореклом изван ове породице.
Тако се и Нобелова награда за економију првенствено додељује западним капиталистичким економским теоријама. У избору добитника Нобелове награде за економију, готово сви "ученици" су и "обожаваоци" таквих теорија. Они чак можда верују да те теорије чине целину економског учења човечанства. Исказују супериорност и тврдоглаво одбијају да признају економску праксу и теоријска истраживања изван западног капиталистичког света.
Нобелову награду за економију до сада је добило више од 90 личности. Отприлике 80 одсто добитника су амерички стручњаци, са доминантно британских и америчких универзитета. Добитници награде за 2026. годину професори Роберт Е. Хал (1943) са Универзитета Станфорд у срцу Силицијумске долине и Мајкл Вудфорд (1955) са њујоршке Колумбије. Награђени су за "стварање микроекономских основа за политику макроекономске стабилности".
То није случајност. Скоро свака прекретница у послератној макроекономији забележена је у аналима Универзитета у Чикагу, Харварда и две миље удаљеном МИТ (Масачусетски институт за технологију), те поменутом калифорнијском Стенфорду. Критеријуми за избор које је утврдио Нобелов комитет у основи се уклапа у годишњи програм активности ове мреже академских ментора и студената и у великој мери ослања се на англојезичну академску заједницу.
Пошто је част још једном припала америчким професорима, поједине кинеске колеге примећују да је ситуација вредна пажљивог разматрања и размишљања. Наиме, када се фокус пребаци са Нобелове награде за економију на стварност, јавља се парадокс. У Сједињене Америчке Државе отишло је око 80 одсто Нобелових награда за економију, упркос чињеници да национална економија пати од растућег државног дуга, хроничног буџетског дефицита, цикличних финансијских криза и суспензија деловања администрације због потрошње.
САД су такође епицентар и извор многих највећих светских економских криза од 20. века: велике депресије 1929. године; стагфлације 1970-их; кризе хипотекарних кредита ниског квалитета и глобалног финансијског цунамија 2008; пандемијског закључавања друштва 2020; инфлације 2021-2022, најгоре за 40 година; и изненадног колапса неколико регионалних банака средње величине 2023.
Са сваком генерацијом, модели Нобелових добитника постају све умнији, али кризе долазе све неочекиваније. Теорије често постају оправдање политике, а не механизам упозорења. Затим, сам систем доделе Нобелове награде је дубоко пристрастан.
Процес доделе Нобелове награде за економију, којим доминира Шведска краљевска академија наука, идеолошке је природе. Дуго времена стручњаци и научници под великим утицајем западне капиталистичке економије траже потенцијалне лауреате готово искључиво у тамошњим економским теоријама. Развојна економија, нова структурна економија, политичка економија и институционална анализа, предмет глобалног интересовања, одавно су на маргини.
У суштини, награђују се системи вредности који "тумаче функционисање домаће америчке економије", а не универзалне парадигме које објашњавају све земље и све фазе развоја. Но, без обзира на то које западне економске теорије или економисти примају Нобелову награду за економију, до сада нису решавале стварне проблеме са којима се суочава макар већина најразвијенијих земаља планете.
Поврх тога, под утицајем оштрог идеолошког сукоба капиталистичког са социјалистичким лагером током Хладног рата, гаји се дубока пристрасност према савременим теоријским достигнућима марксистичке политичке економије, нарочито теорији социјалистичке тржишне економије са кинеским специфичностима. Распад Совјетског Савеза и земаља социјализма у Европи учврстио је мишљење да је "западна капиталистичка економија једина исправна економска теорија за читаво човечанство".
Велике теорије неизбежно произлазе из масовних пракси. Реформе и отварање НР Кине су највећа економска пракса човечанства у последњих 48 година.
И стварно, кинески реални укупан домаћи производ (БДП) је у 2024. био 50 пута већи од нивоа на почетку реформи и отварања 1978. То је далеко испред стопе раста у Јапану и "азијским тигровима" — Јужној Кореји, Тајвану, Сингапуру, Хонгконгу — током деценија њихових економских чуда.
Кина је постала друга највећа економија и највећи произвођач на свету, после више од четири деценије брзог економског раста. Последњих пет година (2021-2025) номинални раст БДП износио је око пет билиона америчких долара, равно националном производу Немачке или Јапана у 2025.
Кинеска мрежа брзих железница премашила је 50.000 километара, што је више од 70 процената дужине по свету. Мрежа брзих саобраћајница се простире на скоро 200.000 километара и највећа је на свету.
Теоријско достигнуће у области политичке економије такве државе јесте учење о социјалистичкој тржишној економији са кинеском специфичношћу. Британски економиста Џон Рос је у једном интервјуу помало цинично приметио да, ако би Шведска краљевска академија наука била достојна, Нобелова награда за економију би у последње четири деценије сваке године припала кинеским економистима. Рос, марксистички економиста, био је задужен за економију Лондона у време градоначелника, „црвеног“ Кена Ливингстона (2000-2008), а сада је старији научни сарадник при Кинеском универзитету Женмин у Пекингу.
С обзиром на огроман напредак који је НР Кина постигла реформом и отварањем, њена економска теорија је, по упућенима, заслужила најмање пет Нобела за економију.
Прво, теорија је решила историјску "дуалистичку супротност" између тржишта и планирања. Пре успешног спровођења реформи и отварања Кине, као и претходне праксе југословенског самоуправог и мађарског "гулаш" социјализма, западне и совјетске економске теорије имале су супротстављене ставове о тржишту и планирању као методама расподеле средстава.
Заједничка грешка била је, према тумачењу у НР Кини, схватање да су две методе расподеле средстава суштинске карактеристике капитализма и социјализма. То је довело до погрешног схватања да "у капитализму може постојати само тржиште, а у социјализму само планирање".
Међутим, Кина је у својој реформаторској и отвореној пракси креативно приступила том питању. Поједностављено тумачење јесте да су тржиште и планирање методе расподеле ресурса, а не главне карактеристике капитализма и социјализма; у капитализму може постојати планирање, како је до позних 1980-тих било у Јужној Кореји или још касније у Индонезији, а у социјализму може деловати тржиште.
Овај теоријски пробој се сада чини нормалним, али пре 48 година био је изузетно интелектуално ослобођење у тада најмногољуднијој и трећој по пространству земљи на свету. Кинески покрет за реформе и отвореност потпуно се ослободио теоријских окова традиционалне идеологије, започињући тежак пут вођен принципом тражења истине на основу чињеница.
Друго, том теоријом је креативно предложен концепт "ефикасног тржишта и проактивне владе", који је такође достојан Нобелове награде за економију. Ова политичка опредељеност преобразила је тржишни фундаментализам који је заговарао свемоћ тржишта. У НР Кини су препознати основна и пресудна улога тржишта у расподели средстава, али и многи поремећаји и неуспеси. Задржана је и у потпуности искоришћена стратешка и водећа улога државе, на челу са Комунистичком партијом Кине (КПК).
У процесу реформи и отварања, у НР Кини се активно развија образовање, остварују велики инфраструктурни пројекти, усавршавају планирање и руковођење ради подршке развоју низа нових индустрија у чему се остварују изузетни резултати. НР Кина је постигла водећа светска достигнућа у новим енергетским возилима, батеријама, фотонапонским системима и енергији ветра.
Треће, теоријска истраживања и практични напредак кинеске државе у борби против сиромаштва такође су вредни Нобелове награде за економију. Од 1978. је преко 800 милиона Кинеза, према Светској банци, изашло из сиромаштва, најуспешније остварење у историји човечанства. Кина је искористила водећу улогу КПК и њене владе, мобилисала целокупно друштво на основу континуираног економског развоја и испуњавања датих политичких обећања.
Концепти предложени у НР Кини, попут "општег напретка" и "теорије две планине", такође су вредни Нобелове награде за економију. Теорија да су "бистре воде и бујне планине непроцењиво богатство" јесте основни еколошки и економски садржај савремене кинеске политичке идеологије.
Пракса кинеских реформи и отворености често је у супротности са уобичајеним западним капиталистичким економским теоријама. Потоње не држе корак са временом и не прилагођавају властито поимање и концепте, сматрају поједини кинески аналитичари. То се доживљава као специфична манифестација западне идеолошке колонизације у области економске теорије.
У међувремену је професор Лин Јифу (1952), својевремени виши потпредседник Светске банке, направио у оквиру нове институционалне економије неколико теоријских закључака о успесима кинеске реформе и пракси отварања НР Кине. Лин, декан Института за нову структурну економију и Института за сарадњу и развој Југ-Југ при Пекинском Универзитету је земљама у развоју дао драгоцену лекцију и мерило за искоришћавање њихових упоредних предности на основу сопствених ресурса и проналажење начина модернизације који одговарају њиховим националним условима. То је такође теоријски допринос достојан Нобелове награде за економију.
Гледајући у будућност, научни и политички мислиоци у НР Кини размишљају о неминовности независног система економског знања заснованог на сопственом искуству, које може помоћи и мноштву земаља Југа, а способно је да води равноправан дијалог са светском матицом. Не ради се о одбацивању научног духа оличеног у Нобеловој награди. То би био одговор на "питања у Кини, свету, људима и времену", уз прихватање свих изузетних достигнућа људске цивилизације.
После свега, НР Кини није потребна Нобелова награда да би потврдила своје економско чудо.
Live
