Србија и Хрватска – кратко геополитичко поређење

Фантомски свраб (фантомска сензација) је медицински, односно неуролошки феномен. Укратко – односи се на функционисање мозга који региструје импулсе из нервних путева који су га раније повезивали са ампутираним удовима. Манифестује се у виду осећаја бола, трњења и свраба. Будући да тај привид не може да се ублажи чешањем, масажом, лековима или наношењем неких крема, примењују се методе које служе да би се нервни систем "преварио".

Нерашчишћени комшијски рачуни

Постоји, међутим, и геополитички фантомски свраб. Обично се појављује након неког оружаног сукоба – светског, регионалног, локалног, деколонизационог, верског, грађанског или сецесионог.

Карактеристичан је за тзв. пост-просторе, тј. територије некадашњих држава које су биле изложене сажимању, дезинтеграцији, фрагментацији и отцепљењу неког дела земље. Огледа се у лажној перцепцији да је одвојени део територије и даље на неки начин сопствени, те наглашеном интересовању за њега, носталгији, међусобном поређењу, претензијама…

Нису ретки примери геополитичког фантомског свраба – Велика Британија и Француска када су колоније избориле независност, Немачка по завршетку два светска рата, Аустрија и Мађарска после 1918, простор бившег Совјетског Савеза након имплозије 1991… Посебан случај је Југославија након њеног насилног "разби-распада" и читавог низа проистеклих појава – од југоносталгије и неотитоизма, до бујања "инстант-нација" и ривалитета међу бившим федералним јединицама.

Србија и Хрватска су биле и остале парадигма "гледања преко плота". У Србији и даље постоји "свраб" за несталом Југославијом са Хрватском у свом саставу, наравно, на темељу "братства и јединства", док у Хрватској не могу да прежале време комунистичког постулата о "слабој Србији" на коме се заснивала "јака Југославија". 

Географске предиспозиције (не)моћи

Оштро српско-хрватско супарништво представља једну од балканских геополитичких константи. Посматрајући комплекс "тврдих" и "меких" чинилаца моћи, предности и недостатке имају и једна и друга држава.

Србија је територијално-демографски осетно већа и природним ресурсима знатно богатија од Хрватске. Србија је у предности и у погледу територијалне морфографије јер има компактан, елипсасто-правоугаони облик, који по дужој оси износи око 480 километара, а по краћој незнатно више од 300 километара.

Стога је погодна за административно организовање, регионални развој, просторно уређење, саобраћајно повезивање, функцијско-гравитацијске релације и др. Геометријска и економско-политичка централна територија Србије се готово поклапају. Знатно мањи коефицијент развијености њене границе у односу на Хрватску омогућује ефикаснију одбрану и контролу протока робе и људи, нарочито илегалних миграната.

Хрватска, пак, има контуре издуженог, оштрог лука налик бумерангу, потковици или савијеној кифли. С обзиром на традиционалне претензије према БиХ, у првом реду према српским областима, њен изглед симболички подсећа на "геополитичку чељуст". Такав облик њене територије имплицира да су геометријска централна област и средишња тачка екстериторијални – фактички би били у западном делу Републике Српске.

Све то упућује на безбедносну рањивост, тешко организовање заштите дугих граница и проблеме у повезивању северне (панонске) и јужне (јадранске) области. Томе треба додати и изражену осетљивост на пресецање – у Славонији ширина територије једва достиже 70 километара, у карловачком "зглобу" мања је од 50 километара, а у приморју се према југоистоку сужава у шпиц и, штавише, претвара Хрватску у тзв. прекинуту државу неумским panhandle-ом којим БиХ излази на јадранску обалу.

У матрици "крупне" геополитике

Хрватска и Србија су геополитички антиподи. Међу њима постоји "природни антагонизам". У контексту геополитичког Балкана, а не строго географског Балканског полуострва, Хрватска је западнобалканска, а Србија централнобалканска земља. Стога би се сходно аналогији класичне геополитике Србија могла сматрати балканским heartland-ом, a Хрватска кључним делом балканског rimland-а.

Таква аналогија важи и у оквиру мање-више стереотипног, али важећег сврставања Србије и Срба у Исток, на проруску страну. Како у смислу културно-цивилизацијске истоветности (део Православне цивилизације, словенско-православно упориште Русије), тако и геополитичког идентитета (континенталистичког, телурократског), односно геополитичке функције  ("балкански Руси", "мали Руси", "руска предстража", "коњовоци руских козака до топлих мора"…).

С друге стране, Хрватска и Хрвати су позиционирани у Запад. То су са верско-цивилизацијског становишта као "тврди" римокатолици, његов бедем и мисионарски експонент ("Antemurale Christianitatis"). У геополитичком смислу то су као припадници таласократског кода и делом прогерманског ареала (mitteleurop-ског), а делом трансатлантског (атлантистичког) евро-америчког блока.

Србија је на "брисаном простору" у погледу припадности политичко-економско-војним савезима. Тај недостатак покушава да превазиђе дугорочно неодрживом оксиморонском позицијом. Званично је прокламовала војну неутралност ("не у НАТО"), али не и политичку неутралност ("на путу у ЕУ"). При томе, "гура под тепих" да се фактички ради о суштинској истоветности НАТО и ЕУ – "две организације Западне цивилизације", "хардверу и софтверу" Запада, "левој и десној нози атлантизма". Штавише, она често покушава да глуми сувереност и на трагично неефикасан начин копира превазиђену хладноратовску несврстаност, а у страху од немилосрдног Запада одбија чак и примамљиве понуде са Истока (нпр. БРИКС-а).

Супротно Србији, Хрватска има "сигурна леђа" будући да је чланица НАТО-а и ЕУ – савеза који вишедеценијски, доследно имају антисрпску оријентацију и толеришу готово сва хрватска непочинства – од геноцидног етничког чишћења српског становништва, до континуираних манифестација неоусташтва. У супарништву са Србијом и Србима на хрватској страни безрезервно и увек су светска римокатоличка заједница (Ватикан), Немачка, Аустрија, Велика Британија и друге европске земље.

Све то релативизује тренутну војну надмоћ коју би Србија имала спрам Хрватске у евентуалном сучељавању јер оно неће бити "један на један".

Супротне поставке унутрашњих односа

На унутрашњем плану Хрватска има неколицину очигледних преимућстава у односу на Србију. Када су кључни национални интереси у питању – наравно, онако како их виде Хрвати – не може се оспорити снажно изражена друштвена кохезија, односно национални консензус.

На пример: готово да нема појединаца, а камоли група или организација, да проблематизују суверенитет и границе државе, иако је чињеница да је она омеђена етнички неконсеквентно, комунистичким, титоистичким диктатом.

Нико у Хрватској не сматра да је постојање Републике Српске Крајине проистекло из српског егзистенцијалног страха, већ се сви држе наратива да се ради о "великосрпској агресији" и да је њено заузимање и уклањање српског становништва 1995. упркос заштити УНПРОФОР-а било "легитимна војно-редарствена акција". Чак је сасвим мало оних који НДХ идентификују као злочиначку, марионетску нацистичку творевину, већ се аксиомски држе тврдње "оца нације" Туђмана да је она била "израз тежњи хрватскога народа за самосталном државом".

Знатно другачије је у Србији. У земљи се југословенство задржало као "дубока држава" – од научно-просветног приступа и културног обрасца, до политичко-медијске некрофилије и опстанка две деструктивне покрајине. Титов култ, иако је јасно доказана антисрпска улога тог некадашњег "највећег сина наших народа и народности", и даље је веома присутан у разним облицима – нпр. у виду Куће цвећа или главних улица у бројним местима широм Србије, чак и крајевима. где је у Првом светском рату зарадио аустроугарски орден (Бања Ковиљача подно Гучева).

У Србији нема неподељеног позитивног националног става ни у вези с постојањем и статусом Републике Српске, политичких лидера, војсковођа и ратника који су је стварали и бранили, као и оних који су стали на браник српске Отаџбине 1999. приликом агресије НАТО. Нема га чак ни по кључном питању – територијалне целовитости земље, односно неупитности о(п)станка Косова и Метохије у саставу Србије и враћању у њен уставно-правни поредак на сваки начин и кад-тад.

Штавише, водеће политичке личности Србије често, чак кршећи Устав, (не)посредно се одричу тог дела државе. У Хрватској се нешто слично не може ни замислити.

Србија муку мучи са рак-раном ендогеополитике – територијалном центрифугалошћу. Сецесионизам албанске националне мањине на Косову и Метохији далеко је одмакао, а шири се и на југоистоку Србије. Државна политика је већ дуго на погрешном колосеку, што потврђује чињеница да се зарад трулог компромиса са Трамповом администрацијом и бескрајног "европског пута" зауставило тзв. отпризнавање и наставило са јаловом уместо ефикасне, проактивне и резолутне политике.

То је охрабрило и остале сепаратизме, нарочито муслимански у Рашкој области, који се "наслања" на албански, као и на монтенегринско црвенохрватство. А ту је и онај аутономашки у Војводини, који ни из далека није демонтиран и у свакој прилици "диже главу". Када се томе додају великодржавне претензије (свих) суседа, територијална целовитост, па и сам опстанак Србије могу доћи у питање.

Ни Хрватска није имуна на великодржавна посезања – нарочито се честа из Мађарске и Италије, мада се највише безразложно апострофирају она српска. Али Хрватска, за разлику од Србије, нема аутодеструктивних територијалних претњи. Истарски регионализам је за сада крајње бениган, а далматински и дубровачки сасвим атрофирао. "Српски изазов" у виду постојања Републике Српске Крајине која је на неколико места готово пресецала Хрватску (30 процената њене авнојске територије) решила је на начин близак неоусташком тако што је "задала такве ударце да Срби практично нестану" (Туђман, 31. јула 1995. на Брионима). И – за то је од стране Запада награђена пријемом у НАТО (2009) и ЕУ (2013), који су јој, уосталом, издашно и на све начине помогли у сецесији од Југославије и антисрпском деловању, а то чине до данашњег дана. Али, са хрватског становишта, остварена је етнички хомогена, стабилна држава, а интегрално схваћен српски чинилац се са таквим епилогом углавном помирио.

Излаз на море као геополитичка differentia specifica

Хрватска у односу на Србију има један велики, супериоран, за сада ненадокнадив геоекономски, геополитички и геостратегијски квалитет. То је излаз на море, који је Србији, упркос њеним историјско-геополитичким настојањима – онемогућен.

Хрватска контролише највећи део североисточне обале Јадранског мора – средоземног "залива" који се са југа највише приближава централној Европи. Сходно томе, у фокусу је јасно и јавно испољених непосредних интереса како германског, тако италијанског и мађарског чиниоца. Наравно, и великих приатлантских, западних сила. Не би се требало изненадити ако Хрватска тај свој адут ускоро буде успешније користила и у "игри" са Кином и Русијом, "осведоченим српским пријатељима".

Јадранска партиципација Хрватске је знатне дужине и веома повољна. Њена копнена обалска линија износи 1.777 километара, уз додатних 4.058 острвске обалске линије. А Србије нула километара! Због тога Србија спада у групу од само 44 државе без излаза на море (од 193 међународно признате), те се сходно геополитичком појмовнику сматра тзв. хендикепираном земљом (land locked country).

Хрватска обала Јадрана има специфична својства и у географској (хидрографској) литератури је позната као Далматински тип обале. Карактеристичан је по неколико паралелних низова острва и полуострва, те високом степену разуђености. Та географска чињеница јој омогућује заштићеност, релативно лагану брањивост и маневарску успешност.

У добро природно предиспонираним заливима лоциране су луке, међу којима су најзначајније Пула, Ријека, Задар, Шибеник, Сплит и Дубровник. Ту се налази и неколико активних и "замрзнутих" војно-поморских база (Пула, Шепурине код Задра, Дивуље и Лора код Сплита, Вис, Ластово) и друге војне инсталације. Дуж обале нанизано је чак осам аеродрома који могу служити и у војне сврхе (код Пуле, Ријеке /на Крку/, Задра, Сплита, Дубровника, те на Брачу, невелики на Малом Лошињу и тренутно ван функције у бази Шепурине).

Знајући каквим квалитетом макрорегионалних геополитичких размера располаже, Хрватска љубоморно чува сваки педаљ свог дела Јадрана. Стога, упркос знатне дужине сопствене обалске линије, не уступа ни делић акваторије у Пиранском заливу Словенији на крајњем северозападу, нити рт Оштра (Превлака) на улазу у Боку Которску Црној Гори, на југоистоку. Пример је то на који би се треба угледати приликом заштите територијалне целовитости и укупних националних интереса. То важи и за Србију.