Разговори тинејџера са родитељима све чешће укључују изразе који су донедавно били углавном везани само за психологију и психотерапију. Обичне породичне расправе тако могу добити називе попут гаслајтинга (јединствен облик емоционалног насиља) и непоштовања личних граница, што родитељима понекад отежава да разумеју шта њихова деца заправо покушавају да им кажу.
Овакав начин изражавања, који се често назива терапијским језиком, отворио је питање зашто млади користе стручне психолошке и медицинске термине у свакодневној комуникацији, шта се крије иза њихове потребе да на тај начин опишу своја осећања и како родитељи могу да одговоре без додатног продубљивања сукоба.
Друштвене мреже мењају начин на који млади говоре о осећањима
Када родитељи затраже од тинејџера да понове градиво, заврше школске обавезе или помогну у кући, понекад уместо уобичајеног негодовања добијају одговоре да својим понашањем изазивају стрес, не поштују личне границе или манипулишу њиховим осећањима. У другим ситуацијама, питања о пријатељима и школским обавезама могу бити протумачена као покушај контроле или гаслајтинг.
Родитељима такав речник може деловати збуњујуће, нарочито када се стручни термини користе за описивање свакодневних неслагања и непријатних осећања. Један од разлога за његово ширење јесу друштвене мреже, на којима млади проналазе садржаје помоћу којих покушавају да разумеју себе, своје односе и свет око себе.
Психијатри примећују да се променио и начин на који тинејџери описују сопствене проблеме. Уместо да говоре о конкретним ситуацијама и осећањима, све чешће користе дијагностичке називе и психолошке категорије, па обичне тешкоће у односима или школовању могу описивати као АДХД или депресију.
Зашто тинејџери посежу за стручним изразима
Иако родитељима овакав начин комуникације може изгледати као употреба непотребно сложеног речника, важно је разумети шта младе подстиче да своја искуства описују на тај начин.
Психијатри указују на то да се многи млади, посебно девојчице, често осећају као да их родитељи и друштво уопште не схватају озбиљно. У таквим околностима, употреба стручних медицинских и психолошких израза може им деловати као начин да њихова осећања буду препозната и да их околина коначно саслуша.
Ипак, стручњаци упозоравају да прекомерна употреба медицинских термина није увек корисна. Описивање уобичајених осећања, попут благе узнемирености или пролазне нелагоде, називима који означавају психичке поремећаје може утицати на то како млади доживљавају сопствене емоције и развијају обрасце понашања.
Недовољно познавање значења стручних појмова и њихова непримерена употреба могу, према упозорењима психотерапеута, имати негативне последице по младе.
Ове појаве треба посматрати и у ширем контексту. Стручњаци за ментално здравље младих указују на стварни пораст психичких проблема међу младима, који се суочавају и са економском несигурношћу и неизвесношћу у погледу запошљавања.
Слушање је важније од расправе о значењу речи
Када тинејџер у разговору са родитељима употреби израз попут емоционалног окидача или нарушавања граница, стручњаци саветују да се пажња не усмерава искључиво на то да ли је тај термин употребљен правилно. Уместо расправе о речнику, корисније је покушати да се разуме осећање које стоји иза њега.
Један од начина је да родитељи оно што чују преведу на једноставнији, свакодневни језик емоција. Ако дете говори о томе да га нечије понашање узнемирава, могу покушати да утврде да ли се иза тога крију усамљеност, страх, притисак или неко друго осећање.
Психотерапеути истичу да је слушање један од најважнијих начина за превазилажење јаза између родитеља и тинејџера. Циљ није ни претерано реаговање на сваку изговорену реч, ни умањивање онога што дете осећа, већ показивање разумевања за његово искуство.
Важни су и тренутак и начин на који родитељ започиње разговор. Уместо директног испитивања о школи, оценама или проблемима, стручњаци предлажу да родитељи понекад поделе сопствено искуство из сличне ситуације. Тако разговор може да почне природније, без осећаја да је тинејџер стављен под лупу или да мора одмах да се правда.
Такође, није неопходно непрестано постављати иста питања како би се добио одговор. Понекад је корисније оставити детету простора да само започне разговор када буде спремно.
Блискост између родитеља и деце може да олакша отворену комуникацију, чак и када родитељи не разумеју увек изразе које тинејџери користе. Зато је важно да необичан речник не постане разлог за прекид разговора, већ повод да се пажљивије саслуша шта млади заиста покушавају да саопште, преноси Би-Би-Си.