Деца и појам о времену: " Још колико пута да спавам..."

Многи од нас уочавају да се доживљавање времена мења са годинама: на пример, када смо били мали, лето је трајало читаву вечност, док код одраслих некако пролети брзином светлости. Прво што нам падне на памет јесте да летњи распуст траје скоро три месеца, док у одраслом добу мало ко себи може приуштити толико дуг годишњи одмор - недељу, две, и назад на посао. У чему је онда цака? Да ли у томе што у различитом урасту на различите начине доживљавамо догађаје из живота због чега време другачије тече?

Ову хипотезу потврђују и бројна истраживања која су спровели научници универзитета у Будимпешти, а испитаници су били подељени у две групе, од 4 до 10 година, и старији од 18 година. Ове групе су добиле задатак да погледају две анимације које су трајале по минут и биле по бојама и тону идентичне, са једном једнином разликом - у једној су били приказани различити (динамичнији) кадрови, док је друга била монотона. Резултати су изненадили истраживачки тим: деци се динамичнија анимација учинила дужом (по мишљењу чак две трећине деце), док је код одраслих ситуација била обрнута - чак три четвртине одраслих окарактерисало је монотону анимацију дужом. Пресек у доживљавању времена дешава се у седмој години: деца тог узраста из млађе групе монотону анимацију окарактерисала су као дужу.

Са једне стране видимо да је реч о догађајима (динамици), док се са друге стране поставља питање како су они повезани са нашим доживљавањем времена? И шта се дешава у људском мозгу у седмој години што утиче на перцепцију. У неуробиологији осећај времена је увезан са специјалним неуронима који функционишу по неком моделу и у одређеном ритму, попут сата. А постоји и други тип "неуронског сата" који ради по супротном моделу. Оријентишући се на то који неурони тренутно раде, мозак врши прорачун колико је времена прошло од како су неурони први пут одреаговали на неки догађај. Додуше, ни један ни други модел не објашњава због чега се перцепција времена мења са годинама.

Одговор на то лежи у психологији: у раном детињству деца време оцењују по догађајима, а ако узмемо у обзир претходни пример - више догађаја једнако је више времена. Због тога психолози препоручују да се малој деци време објашњава баш тако, кроз догађаје и са што више детаља: "Враћам се са посла после ручка", "Идемо у парк након поподневног спавања" и слично, док, када су у питању дани, најбољи пример је објашњење у броју спавања: "Још три пута да спавамо па идемо на море".

Појам "апсолутног времена", у коме време тече независно од догађаја (и које видимо на часовнику), појављује се тек касније, између седме и десете године. Да, ми упоређујемо неку нашу активност са временом проведеним обављајући је, али смо свесни да наша активност ни на који начин не утиче на пролазност времена.

Замислимо на пример, да гледамо јако занимљив филм - док га гледамо, не падне нам на памет да погледамо на сат, не размишљамо ни о чему другом и трудимо се да не испустимо ни једну једину сцену. Са друге стране, када је филм досадан, свако мало нам мисли одлутају. Управо те "епизоде" су мерило времена - и што их је више, што више ми "лутамо" то нам се чини да је више времена прошло.

Закључак је један, одрасли и деца другачије доживљавају време јер су принципи по којима га мере различити.