Савршени родитељи не постоје: Да ли је "родитељска кривица" претерано или реално осећање

Осећај кривице се јавља када људи сами оцене да су нешто погрешно урадили и да је због тога настала нека негативна последица. Кривица је део људске природе, када погледамо шта смо све урадили, посебно ствари за које смо уверени да смо могли боље. 

Шта може покренути осећање кривице у родитељству

Постоје неки стандарди које смо добили у својој примарној породици, од својих родитеља, по којима се ствари раде на одређен начин. На исти начин добили смо и савете како би родитељство требало да изгледа и која правила би требало следити. Пустили сте их мало више да гледају ТВ, нису појели ништа кувано за ручак, поново су остали будни до касно...свакоме се дешава да од умора, обавеза (или је једноставно такав дан био), дозволи деци ствари које иначе не би. То не значи да ће тако бити сваки дан као и да ови догађаји могу имати важан утицај на дечији развој. Чињенице говоре потпуно другачије, не постоје правила и путокази једнаки за све људе и сву децу.

Родитељство има своје успоне и падове, неким данима ћете се осећати као да ништа нисте урадили како треба. Потпуно је јасно да сваки родитељ жели да дете буде срећно, а осећа велику кривицу када не уради ствари које би иначе радио са дететом - не прочита причу за лаку ноћ јер је преуморан и треба му одмор; не одведе дете у паркић, јер је остао дуже на послу...Требало би прихватити да ствари нису идеалне, савршене и да не постоји правилник по коме се одређана бајка или парк подразумевају и обавезни су. Дете неће изгубити срећу ако прескочите некада излазак, али уколико види вас уморне и несрећне и оно ће бити несрећно.

Често је родитељ преоптерећен и информацијама са друштвених мрежа, сусрета са другим родитељима, ТВ емисијама у којима се родитељство показује као лако, само ако пратите рутине и правила. Ово не само што ствара вишак непотребних информација о родитељству, већ и ствара културу "поређења" са другим родитељима и њиховом децом. Да ли дете иде на довољно или пак уопште не иде на додатне тренинге и обуке, да ли се ви довољно играте са децом, колико улажете у дечију гардеробу, телефоне, питања су на која одговоре не би требало да тражимо на интернету, већ треба да се руководимо својим и дететовим могућностима. Искључите мреже и ТВ на неко време и послушајте себе и своје дете, јер не постоји особа која боље познаје вас и вашу породицу од вас.

Уместо медија и друштвених мрежа, искрен разговор са познатим људима који су родитељи, биће важан и лековит. Ту се могу добити савети али и увидети да и други пролазе кроз исте проблеме, што ће помоћи да се лакше преброде тренутне кризе.

Такође, немојте занемарити ни време које проводите са пријатељима и другим одраслим особама у вашем животу. Већина људи када постане родитељ, мисли да би требало рећи збогом друштвеном животу. Одвојите време за себе и посветите се свом партнеру или пријатељима. Иако звучи као клише, али срећан родитељ значи и срећно дете. Не заборавите да те мале главице све упијају и уче гледајући вас.

Да ли је баш све у родитељским рукама

Родитељи криве себе јер кућа није сређена, осећају се преморени да би изашли у најобичнију шетњу, често се жале како немају емотивну подршку и све више имају осећај бурнаута од родитељства. Тешко је наћи родитеља који није доживео осећај кривице, јер родитељи пре свега мисле да су они искључиво одговорни за све што се дешава у животима њихове деце. 

Психолог Зоран Миливојевић сматра да је терет "кривице" које родитељ осећа последица уверења да је само он одговоран и крив за све што се око детета дешава, што заправо није тачно, јер родитељ није једина особа у животу свог детета.

"Родитељски утицај на дете јесте важан, али није једини нити пресудан. У стварности се дете налази окружено другим, њему важним особама, било да су то одрасле особе (баке, деке, васпитачи, учитељи, наставници, тренери, комшије...), било да су вршњаци (браћа/сестре, деца из школе, са тренинга, вртића...), такође врше утицај на дете. Неки од ових утицаја су позитивни, а неки су негативни. Ни њих не треба схватити као узрок дететовог понашања, већ само као утицаје, јер је пресудно како дете тумачи те утицаје и колику им важност придаје. Све ово чини једну матрицу текућих утицаја на дете који га 'васпитавају'", каже Миливојевић за портал "Мој педијатар".

Уколико се осећа кривица на догађаје који су далека прошлост, на њих се не може деловати више, па је то непродуктивно и ирационално понашање. Усмерити се на решавање оних тренутних проблема, овде и сада, и тражити решења, је увек боље од кривње. Створити однос са дететом у коме вам се може поверити и рећи да им нешто смета, је најбоље решење на дуге стазе у борби са осећајем кривице.