Ко су "токсичне виле" - Како се носити са људима који мисле да све знају боље од вас

"Синдром токсичне виле" у друштву је познат као феномен при коме људи на све могуће начине покушавају да прикажу своје превасходство у односу на остале у потпуно неумесним ситуацијама, надмећући се и покушавајући да у очима људи из окружења оставе што бољи утисак уз помоћ манипулација - на токсичан начин, како и само име каже. Они увек све раде "из најбоље намере" - све знају боље од осталих, а својим "цењеним" мишљењем желе да помогну и осталима. Притом, раде то на начин да се поред њих осећате инфериорно, 

У свом превасходству и жељи да буду најбољи у друштву, служе се разним тактикама: некада је то заступање права и интереса слабијих наочиглед осталих, некада суптилно понижавање других како би уздигли себе у очима посматрача, а у појединим ситуацијама и перфидно улажење у улогу жртве како би на крају они испали добри. Са друге стране, своје грешке и неуспехе, уколико им се на њих скрене пажња, никада не приписују себи, већ сплету несрећних околности. А кад смо већ код сплета околности - само пука срећа је разлог за успех других људи.

Како препознати "токсичну вилу" у другима и у себи

Занимљиво је и то да су овакве особе и заиста убеђене да оне својим саветима доприносе бољитку у свету, те отуда и термин "вила", и неважно што њихов савет нико није тражио - њихов "позив" је да посаветују и усмере јер "они знају најбоље". Ипак, њихови савети и мишљења не само да нису увек пожељни и потребни, већ су често и веома стриктни - они свет посматрају веома уско: или је црно, или је бело - између не постоји и постојати не може. Сваки поступак околине "токсичне виле" филтрирају кроз укорењени систем вредности који су сами наметнули, а временом (уколико се на проблему не поради) он може прерасти и у озбиљнији проблем који може утицати на међуљудске односе.

Ипак, највећи изазов је препознати у себи симптоме који могу упућивати на присуство овог (по нас и окружење) токсичног "синдрома" који веома лако може нарушити односе са људима у нашем окружењу. У идентификацији нам може помоћи низ питања:

• Да ли смо свесни да у свакој истини постоје "две стране медаље", и да заузимајући једну страну можемо нанети велику штету другој искључиво због неупућености у све аспекте ситуације?
• Да ли смо спремни да прихватимо мишљење друге стране мирно, без љутње или агресије?
• Да ли себи можемо потпуно искрено да признамо да осуђујемо поступке других људи?
• Да ли имамо реалистичну перцепцију нас самих и о свом унутрашњем свету можемо искрено и без улепшавања да причамо са другима?
• Која осећања нас воде кроз живот? Да ли су то можда агресија или сажаљење? Шта је главни мотив када некоме желимо да помогнемо - да испаднемо бољи у туђим очима или да заиста учинимо добро дело?
• Шта очекујемо (и да ли ишта очекујемо) када некоме помогнемо? Да ли нас храни захвалност коју добијемо када учинимо нешто добро, или сматрамо би у људској природи требало да постоји укорењена жеља да чини добра дела?

Уколико у својим одговорима приметите да постоје назнаке за синдром "токсичне виле" право је време да се запитате да ли је ваша позиција исправна, јер промене у окружењу почињу од промена у нама.

Како изаћи на крај са "токсичном вилом"

Постојање "синдрома" може се решити само уколико је особа спремна да ради на себи. Ипак, нису сви вољни да себе сагледају реалистично и признају да је проблем у њима, па тако "лепршају" светом око нас наносећи више штете него користи. Како се понашати када "долепршају" до нас? То зависи од степена проблема - можемо их:

• Игнорисати,
• Отворено искомуницирати и објаснити проблематику - мирно и без улажења у конфликт
• Иронично одговорити и на тај начин узвратити манипулацијом на манипулацију
• Поставити јасне личне границе у случају када је ради о особи која нам је блиска
• Конфронтирати се постављањем конкретних питања и захтевањем јасних и недвосмислених одговора - "токсичне виле" најчешће немају одговоре које би могле поткрепити аргументима, па брзо изгубе интересовање за наставак комуникације.