Пубертет и секс - Када је време за "велики разговор" са својим тинејџером

"Већина промена је потпуно очекивана, нормална и здрава. Најважније је схватити да је родитељ ту да подржи дете током проласка кроз адолесценцију и свакаквих емоција које ће се на том путу појавити", каже докторка Нор Алхусајни, специјалиста за здравље адолесцената на Медицинском центру Универзитета Хакенсак.

Родитељи би требало да иницирају причу о пубертету са својом децом, пре него што процес промена започне. Девојке типично започињу ову фазу између 8 и 13 године, а дечаци између 9 и 14, сматрају лекари. То значи, да би већ са поласком у школу, требало покренути питања везана за тело, здравље и будуће промене.

Како пубертет почиње већ током детињства, са разговорима би требало да се почне већ од дететове осме године, у циљу благовремене едукације. Наравно, теме би требало прилагодити детету и узрасту, а посебно обратити пажњу на начин обраћања и количину информација које ће се понудити малишану. Такође би требало, у односу на године у којима је дете, прилагодити разговор, као и очекивати да ће дете имати питања на која би требало спремно и правилно одговорити, сматрају лекари.

Како би требало причати са дететом у одређеном узрасту

"Почните раније него што мислите. Чак и са веома малом децом можете разговарати о телу и променама на њему, именовати делове тела, коју функцију они имају", каже Ева Голдфарб, професор јавног здравља на Универзитету Монклер, а која је урадила ревизију литературе о сексуалном образовању током последњих 30 година. И док је у едукацији фокус на школама, ова професорка сматра да родитељи деци дају важну лекцију такође. Родитељи би требало да разговарају са децом и о везама и здравим односима људи у емотивној вези и колико је важно говорити о поштовању и пажњи према свом партнеру.

Овако би, сматра професорка Голдфарб, требало корак по корак отварати причу са децом на природан начин, па полако одговарати на дечија питања којих ће сигурно бити, и на крају ће се доћи до комплексних тема, када дете оствари сигурност у комуникацији са родитељима. Стручњаци су дали одговоре на који начин би требало разговарати са децом у одређеном узрасту:

• Испод две године - користите правилно терминологију за све делове тела, укључујући гениталије
• Од 2 до 5 године - учити дете о границама и пристанку - шта је а шта није прикладно понашање, када се говори о додирима других људи
• Узраст од 6 до 8 година - укључити литературу, најбоље књиге или сликовнице у којима су на прикладан начин објашњени рани знаци пубертета, раст длака, промене мириса тела и промене у гласу код дечака
• Од 9 до 12 године - причати о променама које настају током пубертета, а везане су посебно за периоде у којима девојчице добијају месечни циклус, а дечаци искусе прве ерекције 
• Тинејџери - потребни су искрени разговори о контроли рађања, сигурном сексу и здравим везама

Нека разговори о сексуалности и интими постану уобичајени

У сред овог динамичног развојног периода, деца су фокусирана на уклапање у средину, привлачење пажње својих другара и покушај да их импресионирају. Уколико се родитељи и даље брину да су неки разговори прерани, требало би да знају да је дете већ информисано о неким ставрима преко другара који пролазе исто што и они, а будући да су и они деца, треба увек имати у виду да би праве информације требало добити од родитеља. А не би требало ни заборавити колики утицај имају друштвене мреже и информације које се могу наћи на њима.

Иако се родитељи некада могу осетити непријатно, од кључног је значаја припремити терен за комуникацију и на време показати отвореност за њу, како би тинејџер, када му се јави потреба за причом, имао родитеље као сигурну луку.

Бројне студије и анкете сугеришу да одрасли често не знају онолико о сексу и телу колико би желели, па чак могу имати и потпуно нетачне идеје које су утемељене на митовима или нагађањима. На пример, многи људи широм света погрешно верују да стање химена жене може да докаже да ли је она невина, што као идеја нема научну основу.

Једно од истраживања на скоро 2.000 родитеља мале деце у Кини, показало је да је њихово сексуално знање и образовање генерално добро. Међутим, они су били мање упућени када су у питању фазе развоја детета, што им је отежавало да буду ефикасни едукатори.

Неки од испитаника у су такође избегавали ову тему јер су сматрали да је она табу, или су мислили да ће разговор о томе подстаћи да размишљају о стварима које нису прикладне за узраст, бојећи се да ће их мотивисати да потраже сексуална искуства. Овакво мишљење и даље је уобичајено широм света, укључујући и САД. Још увек се сматра да је уздржавања од односа до уласка у брак најбољи начин да се млади људи заштите. 

И док се многи родитељи осећају непријатно или посрамљено, да причају са својом децом о овим темама, у Норвешкој и Шведској овакве разговоре сматрају потребним и они су део уобичајених прича у оквиру породице. Можда је управо ово разлог зашто је у овим земљама најнижи број тинејџерских трудноћа, као и да имају најмањи број младих који болују од полно преносивих болести, у односу на исту вршњачку групу у остатку Европе.  

За сада не постоји сексуално образовање у нашој земљи, док се у Европи поново отвара питање покретања оваквих едукација при школама.