Магазин
У руском језеру Кара-Куљ живи рођак чудовишта из Лох Неса
Језеро Кара-Куљ старо преко двеста милиона година често се назива руским Лох Несом, а сагласно легенди, у њему живи водено чудовиште које на обалу излази тек понекад, када "намирише" природне катаклизме или несреће глобалних размера.
Локално становништво места надомак мистичног језера легенде које круже о воденом чудовишту схватају сасвим озбиљно, а са колена на колено преносе се предања о бићу које извире из воде и бауља шумом око језера када год се очекује нека климатска катаклизма или несрећа великих размера. Штавише, легенда се проширила и остатком Русије, а бројни туристи долазе на језеро да пронађу чудовиште или макар доказе његовог постојања.
Легенде језера: чудовиште попут бика и страшна граја на обали
Једна од најмистериознијих прича повезаних са језером Кара-Куљ јесте легенда о огромном чудовишту које живи на самом његовом дну, у оном најдубљем, западном делу, а многобројни очевици тврде да се чудовиште које изгледа као бик, увек се појављује на површини, упозоравајући на несрећу. Мештани наводе и да се ноћу на обали језера може чути страшна граја коју ствара чудовиште, док рибари кажу да се његова покретна сенка понекад појављује у води.
Језеро које се "преселило" преко ноћи
Друга, ништа мање невероватна је и легенда о "селидби" језера: према предању, некада давно, језеро Кара-Куљ налазило на другом месту - у близини шуме Јалтир. Током једне ноћи, оно је мистериозно променило локацију, преселивши се на другу страну реке Шошма. Наводно, то се догодило након што је једна жена удавила своје дете у језеру.
Језеро Кара-Куљ - црно око Русије
Необично језеро, које је кроз историју обавијено тајнама, легендама и страшним причама локалних становника, налази се у срцу Татарстана, а његово име Кара Куљ, у преводу са татарског језика значи "црно језеро". Свој назив ово мистично језеро дугује необичном изгледу - овалног облика и окружено густом шумом, оно изгледа попут ока које урокљиво гледа право ка небесима и као да дозива мрачне силе.
Дубина језера такође изненађује - на источном делу она не прелази десетак метара, док је на западном делу драстично већа, а неки извештаји наводе да може достићи и две стотине. Да ли је заиста тако или није - са сигурношћу не можемо знати, будући да се још нико од истраживача није спустио до самог дна.
