"Превише је стресно": Млади не желе руководеће позиције јер су изузетно напорне, а недовољно плаћене

Раније се каријерни раст унутар једног предузећа сматрао нормом, а за онога ко не напредује се мислило да нема довољно знања, способности и искуства. Данас се ситуација драстично променила, а млади, свесни одговорности које руководеће позиције носе, али и финансијских услова који су тек за нијансу бољи од тренутне позиције, не желе да напредују и прелазе у менаџмент.

Пуно стреса, недовољно новца

Припадници генерације Зед и нешто старији миленијалци, су вероватно прве генерације запослених које су промениле поглед на руководеће позиције, премда су за њих оне крајње незанимљиве, па чак и непожељне. Разлог за ово је превелика одговорност, али и недовољни буџети позиција, односно премале зараде.

Опште је познато да су менаџерске позиције веома изазовне: оне захтевају идеалну пропорцију професионалних знања и "меких" вештина (soft skills), а уз то и одличну организацију без које тим никако не би могао да функционише. Овакво "жонглирање" између потреба бизниса и запослених на подређеним функцијама неминовно носи и огромне количине стреса. Тај стрес млађим генерацијама и јесте проблем, будући да оне теже ка што стабилнијем и мирнијем радном окружењу.

Једно су жеље, друго су могућности

Менаџери се неретко налазе у процепу између жеља власника или директора компанија и реалних могућности свога тима, па се као последица јавља и учестало остајање након радног времена, преоптерећеност радним задацима која са собом "вуче" и бурнаут, као и потпуно одсуство баланса између приватног и пословног живота.

Међутим, овакву позицију је топ-менаџменту веома тешко објаснити, а млади су итекако свесни тога - отуд се у пословном свету и појавила пракса одбијања менаџерских позиција зарад сопственог мира. Да, уз позицију се можда добија и службени аутомобил или могућност одласка на службена путовања у друге земље, али - да ли је то вредно свог оптерећења и стреса? Миленијалци и зумери сматрају да не.