Магазин
"Табеаруки": Зашто је у Јапану непристојно јести док шетамо улицом
Знамо да су дугачки радни сати нормалан део свакодневног живота у Јапану, тако да можемо да претпоставимо да многи траже начине да уштеде време, што укључује завршавање оброка "на ногама" (углавном на путу до куће или посла). Иако конзумирање хране на овај начин делује практично, у Јапану представља веома непристојну навику под називом "табеаруки (табе - јести, аруки - ходати)" .
У брзом свету у коме живимо, данас свако од нас покушава да уштеди време на различите начине, да бисмо успели да завршимо што више обавеза за што мање времена. Због тога, поједине оброке у дану често поједемо "онако успут", док смо у покрету, када шетамо улицом. Изузев практичних разлога, има и оних који воле да конзумирају храну док шетају градом, кроз парк или комшилук и сматрају да је то само другачија врста уживања у јелу.
Можда не видимо ништа лоше у наведеним примерима (јер верујемо да имамо право да једемо своју храну онако како желимо), али у Јапану бисмо вероватно привукли веома негативну пажњу ако једемо ван ресторана/затвореног простора. Надлежни из неких градова широм Јапана (као што је Камакура) су апеловали на туристе да не једу док шетају улицама, а у неким школама се за ову активност чак може добити укор.
Зашто би оваква навика толико покварила утисак који остављамо? Пре свега, да бисмо разумели зашто наизглед лежерна активност може да нас представи у негативном светлу, морамо разумети јапански став према храни.
Јапанци верују да постоји место и време за све, поготово за оброк. Сигурно је да је главна сврха хране да нам даје енергију и да нам побољша здравље, али храна такође представља посебну науку. Још од малих ногу, Јапанци уче о важности хране, пореклу намирница и добробитима које доносе за здравље, о различитим зачинима и укусима, тако да се током одрастања развија велико поштовање према храни. Самим тим, време за јело мора бити издвојено на адекватан начин.
Овакав начин размишљања потиче још од периода након Другог светског рата, када је држава имала огроман недостатак залиха, толико да је чак и пиринач био врста луксуза. Од тада, развијање поштовања према храни је постао основни део васпитања.
Поред уважавања састојака, велику улогу има и уживање у храни. Комбинације укуса су важан део јела, који не можемо правилно да искусимо ако смо "у покрету", то јест када шетамо улицом и морамо да се сконцентришемо на околину. Мисли су нам негде другде, а храна је само брзо "гориво" на које не обраћамо пажњу, тако да различите текстуре и ароме, које чине оброк укусним, лако могу да нам промакну.
Још један велики фактор је одржавање хигијене на улицама. У многим деловима света, отпад на тротоару (најчешће паковања од хране или пића) је свакодневна појава, о којој многи чак и не размишљају. Међутим, овакви призори су веома ретки у Јапану, чак и у густо насељеним градовима које редовно посећују туристи. Ако не једемо док шетамо улицама, мања је вероватноћа да ћемо пасти у искушење да отпад оставимо на улици.
Такође, можда је изненађујуће да јапанске улице немају канту за ђубре на сваком кораку, али то је управо зато што "табеаруки" није нешто што становници практикују, тако да не постоји велика потреба за кантама. Јапаци су веома пажљиви када је у питању одржавање чистоће не само приватних, већ и јавних простора, тако да ће се увек потрудити да спрече потенцијално бацање остатака или чак остављање флека од хране на површинама.
Иако нећемо добити казну ако шетамо док једемо у Јапану, овај начин размишљања нас може подстаћи да размислимо о нашем односу према храни на мало другачији начин, тако што ћемо успорити, уживати у сваком залогају и боље разумети културу "мирног" обедовања.
