Микропластика продире чак и у древне стене, истраживачи збуњени

Узорци седимента из три различита језера у Летонији (Сексу, Пинку и Усмасу) узети су за потребе студије како би стручњаци утврдили колико је микропластика заправо постала део животне средине. Резултати су показали да мање честице могу да путују дубље у земљу, достижући слојеве који су настали чак и пре него што се производња пластике убрзала почетком педесетих година, преноси "Сајенс алерт". Сваки узорак стена из језера је подвргнут датирању (модерно доба узето је као контролна вредност), а потом се отишло све до почетка 18. века. 

Резултати су били релативно слични након проучавања свих језера, упркос варијацијама у подацима (на пример, колико су удаљена од урбанизованих подручја и нивоа приступа јавности), што само потврђује забринутост стручњака да је микропластика све присутнија у природи.

Микропластичне честице пронађене су у узорцима са свих локација, и идентификовано је укупно 14 различитих врста пластике током истраживања. Типови честица укључују полиамид (који се користи у најлону), полиетилен (често се налази у амбалажи), полиуретан (који се користи у пени и влакнима) и поливинил ацетат (који се налази у лепковима).

Откриће присуства пластике у слојевима стена чини их непоузданим показатељем приликом испитивања и разним анализама стена, сматра еколог Инта Диманте-Дејмантовика са Летонског института за екологију воде, која је члан међународног тима истраживача.

Неки геолози су предложили ово присуство пластике као одговарајућу геолошку полазну тачку за дефинисање званичног почетка људског обликовања површине планете, процеса познатог као антропоцен.

Са друге стране, у новом научном раду се ипак наводи да ово откриће не мора нужно да указује на почетак епохе антропоцена, али су резултати свакако проблематични. Разне врсте фактора могу утицати на ово кретање, кажу истраживачи, као што су врста седиментног материјала, врста микропластике, до околних услова животне средине.

Ипак, оно се може закључити је да смо у фази у којој не можемо да побегнемо од микропластике. Стручњаци још увек покушавају да схвате како она утиче на наше здравље, али постаје јасно да су ситне честице далеко продорније него што се до сада веровало.

"Процењује се да се само око девет процената све произведене пластике рециклира, а 12 процената спаљује, што доводи до закључка да преко 6.000 милиона метричких тона отпадне пластике потенцијално може да да исцури у животну средину и да се укључи у природне циклусе и ланце исхране", закључују истраживачи.