Најстарија пекара на дрва налази се на Миконосу - хранила је и Наполеонову војску

На острву Миконос, где је туризам главни извор прихода, остало је мало тога што је аутентично. Када је светски џет сет "открио" острво шездесетих година прошлог века, донео је преко потребан приход људима који су погођени сиромаштвом.

Уследио је брз развој како би се привукао велики број туриста, али упркос изненадном приливу богатства, број становника је почело да опада јер су трошкови живота постали прескупи.

Данас може бити тешко пронаћи било шта са старог Миконоса, упркос историји острва од више од 3 хиљаде година. Ипак, опстала је пекара на дрва - Гиорас, у којој је први пламен запаљен у 15. веку. Сада је воде муж и жена Џорџ Вамвакурис и Клoи Папајоану. Има "одликовање" да је најстарија пекара на дрва у Грчкој и припада породици Вамвакурис и то откако су Млечани напустили острво 1718. и предали посао Џорџовом далеком прадеди.

Партенон свих грчких пекара на дрва

Пекара је позната као 'Партенон свих грчких пекара на дрва'", каже Марија Лои награђивана грчка куварица:

"Различити региони Грчке имају различите кулинарске културе које се могу видети у њиховим локалним хлебовима. На њих утиче локална култура и доступност састојака. Хлеб на Миконосу је типичан за Кикладе, и зове се паксимадија - тврди двопек од јечма или пшенице, два пута печен и зачињен локалним зачинским биљем, маслиновим уљем и анисом", каже Марија.

Зидови на прилазу пекари сведоци су минулих времена. Сама пекара налази се уз стрме камене степенице, а простор је испуњен деликатним мирисом слатког бадема, цимета, карамелизираног шећера и свеже кафе.

"Хлеб који се некад пекао био је познат као 'морски хлеб' и продавао се малим бродовима. Тај морски хлеб, нека врста паксимадије, намерно је био дуготрајан да издржи дане и месеце на мору. Могао се сачувати до годину дана, што га чини савршеним за дуга путовања", појашњава куварица, а пише Би-Би-Си.

Хлеб и француска морнарица

Поморци би носили овај хлеб на дуга путовања. Умакали су га у море како би га рехидрирали, уживали су у њему с маслиновим уљем и понекад са свежим плодовима мора. То је исти хлеб којим је ова пекара опскрбљивала француске трупе током Наполеонових ратова почетком 19. века, прича власница: "Овај скромни миконоски двопек играо је кључну улогу чак и током Наполеонових ратова јер је хранио француску морнарицу".

Данас нема више хлеба, али ту су пецива и кафа

"Старији људи, долазили би ујутро по по хлеб. Врло су стрпљиво чекали да дође храна. Онда, пре неколико година, почели смо кувати кафу за локално становништво. Онда су и други гости пожелели исто. Дакле, Гиорас се прилагодио. Кафа је постала део јеловника", причају власници.

Ипак, морали су да одсутану од производње хлеба. Наиме, када је пре неколико година, Џорџов отац преминуо, производња хлеба је престала. Нису могли да нађу некога да им помогне, а и потражња једноставно није била тако велика.

Састојке набављају и на сестринским острвима, а веома су посвећени очувању старих рецепата и традиције: "Наследили смо књигу са рецептима пишкота, слатких пецива, сирева, чак и меда", поносно каже Клои.