Ово је прича о Петру и Февронији, младом пару чија је љубав победила све, па чак и смрт

Љубавна прича Петра и Февроније, светаца руске православне цркве и заштитника породице, је све само не обична. Она нема чак ни класичан почетак, који је причама својствен. Уместо тога, њихов однос испреплетан је необичним обртајима који више подсећају на неку драму, а готово сви који су је чули тврде да је то једна од најлепших љубавних прича у руској историји.

Убиство огњеног змаја и судбински сусрет Петра и Февроније

Легенда каже да је једнога дана кнез Петар Муромски видео огњеног змаја који се, претворивши се у човека, удварао супрузи његовог брата, Павла. Желећи да томе стане на пут, Петар је скочио на њега и убио га једним потезом руке. Међутим, у том тренутку се змајева крв разлила по Петровом телу, и ту су кренуле његове недаће.

Петар се од непознате болести лечио дуго и безуспешно. На наговор својих пријатеља, он одлучује да се за помоћ обрати девојци Февронији, за коју су сви веровали да ће га излечити. Петар је био спреман да плати колико год би она тражила, али је Февронија имала другачији услов - да се ожени њом чим стане на ноге. 

Петар се због Февроније (поново) нашао на "испиту живота"

Врло брзо кнез је почео да се опоравља и тек што је потпуно оздравио, одлучује да своје обећање повуче. Као за инат, болест коју је излечила Февронија почела је да се враћа, а Петар - да поново губи тло под ногама. Схвативши да је погрешио што није испунио обећање, кнез ипак одлучује да се ожени девојком која му је помогла.

Али, прича се ту не завршава. Напротив - тек почиње. Након смрти кнеза Павла, Петар је требало да стане на престо Мурома, али локално племићко друштво одбија да прихвати чињеницу да је будућа књегиња обична девојка са села. Петру се поставља ултиматум живота: или он напушта Февронију и постаје владар, или напушта Муром.

Овога пута Петар бира паметније

Поучен пређашњим искуством, Петар бира да остане уз своју супругу и они заједно напуштају град. Након њиховог одласка, Муром постаје борбено поље бољара који почињу међусобно да се воде рат за превласт. Сукоби не јењавају месецима и племићи одлучују да се Петру, зарад вишег циља, ипак мора пружити шанса.

Убрзо се кнез враћа у Муром заједно са Февронијом, и ту наступа мир. Њих двоје својом посвећеношћу и чинећи добро, показују да је поверење било оправдано, и племићко друштво и народ полако увиђају да је процена која је претходно донета по питању брачног пара била крајње погрешна. 

Заувек заједно, чак и након смрти

У љубави и хармонији Петар и Февронија живели су дугo година, а када су позне године покуцале на њихова врата, договорили су се да се обоје повуку у манастир. Тада су, у духу православља, они узели и света имена Давид и Јефросинија, и заветовали се на вечну љубав једно другоме и заједништво чак и након смрти. Договорили су се да умру истог дана и да буду сахрањени у истом ковчегу, како се ни после смрти не би раздвајали.

Нажалост, њихова последња жеља није услишена, премда су људи веровали да не приличи да се монаси сахране у истом гробу. Будући свецима, њихова тела преношена су из храма у храм понаособ, али су је двапут неким чудом нашла у истој светињи. Тада је одлучено да би ипак требало учинити онако како су тражили за живота, и сахранити их заједно.